Уз, можда потребу да се заради за хлеб, мислим да постоје четири главна мотива због којих неко пише. Бар када је у питању проза. Ти митови делују на сваког писца, додуше не увек сви једнаком снагом, и њихов се однос мења од времена до времена у сваком писцу већ према средини и приликама у којима писац живи и ради. Ти мотиви су: Пуки егоизам, Естетски ентузијазам, Повесни пориви и Политичка сврха.
(Орвел, есеј: Зашто пишем)
Ерик Артур Блер, који је стварао под псеудонимом Џорџ Орвел, у свом есеју Зашто пишем наводи четири мотива за писање. За први мотив, пуки егоизам, каже да је у питању жеља да се прикажете паметним, да се о вама говори, да вас се сећају и после смрти, да се искажете пред онима који су вам се подсмевали у детињству и слично. Како Орвел сматра, овај порив је врло снажан и присутан је и код научника, уметника, политичара, правника и својствен је целом људском друштву. Естетски ентузијазам наспрам њега је доста слабији мотив, и подразумева жељу да се подели вредно искуство кроз око које је вично запажању лепог у свету и ужива у складу и хармонији речи. Повесни порив подразумева жељу да се људи и догађаји спознају у правом светлу и да се тим путем стигне до истине, док политичка сврха означава жељу да се свет упути одређеним смером, да се утиче на идеје других људи о врсти друштва за које ваља да се боре.
Орвел даље наглашава: Нема те књиге која не би била политички пристрасна. Чак и мишљење да уметност не сме имати везе са политиком је одређени политички став. На крају отворено истиче да је због историјских околности свога времена највише стварао под утицајем политичке мотивације:
Да сам живео у мирно доба, писао бих кићено и чисто дескриптивно штиво и могао бих остати потпуно несвестан својих политичких пристрасности. Најпре сам провео пет година на неподобном послу (Индијска империјална полиција у Бурми) и тад сам искусио и претрпео осећај неуспеха. То је поткрепило моју прирођену мржњу према власти и по први пут сам био потпуно свестан постојања радничких слојева, а мој посао у Бурми помогао ми је да сам донекле схватио праву природу империјализма; но, то искуство није било довољно да стекнем тачну политичку оријентацију. Тада је дошао Хитлер, па шпански грађански рат, и други догађаји 1936. и 1937. који су ми отворили очи и од онда знам где ми је место. Свака реч коју сам написао од 1936. била је директно или индиректно усмерена против тоталитаризма а за демократски социјализам како га ја разумем. Чини ми се бесмислено у времену попут нашег, мислити да се можемо клонити писања о тим проблемима. Свако о њима пише под овим или оним изговором. Разлика је само у томе на чију страну ћемо се приклонити и који ћемо приступ усвојити. И што смо више свесни своје политичке припадности, пружа нам се боља прилика да деламо политички, а да при том не жртвујемо свој естетски и интелектуални интегритет.
Овај демократски социјализам како га писац разуме, је највероватније социјална демократија, ако узмемо у обзир ауторове ставове који се могу извући из остатка његових текстова, есеја и говора. Али без обзира на то, кључ за разумевање Орвеловог дела је свакако у критици тоталитарне власти, што ћемо видети кроз анализу романа 1984. Почећу од карактеристика друштвено-политичког уређења које је представљено у роману, па ћу анализирати на који начин су третирани историја и језик, какав је однос заједнице и појединца, која је улога технологије у опресивном друштву, и на који начин овакав систем опстаје.
Језик као средство манипулације
Радња романа је смештена у фиктивној држави Оцеанији у дистопијској будућности 1984. године. Оцеанија је у сталном рату или са Еуроазиом или Истазијом и на челу државе је Партија, са својим вођом – Великим братом. У овој тоталитарној држави креиран је пропагандни језик- Новоговор, који је осмишљен тако да промовише идеје Партије и спречи слободу мишљења. То се постиже новом идејом којом се Партија води, а то је двомисао — веровање у контрадикторне ставове који су присутни у слоганима Партије. Ти слогани гласе: рат је мир; слобода је ропство; незнање је моћ. С обзиром да партија почива на оваквим контрадикцијама, она форсира усвајање противречности код становништва. На тај начин се онемогућава појединцу да преиспитује Партију и развије аутономију мишљења. Ако верујеш Партији, верујеш и њеним доктринама, прихватио си да је рат мир, слобода ропство и незнање моћ, онда је лако прихватити и да смо данас у рату са Истазијом, и да смо одувек били у рату са Истазијом, а да нам је Евроазија савезник, иако је јуче било обрнуто. Можда на први поглед делује непојмљиво, али ако верујете да је рат једнако мир, ти термини ће убрзо у вашој свести изгубити значење, појмови ће се измешати, и ви нећете знати разлику између њих. Ви онда не можете желети мир, јер ће вас та реч асоцирати и на све оно на шта вас асоцира реч рат. Ако партија то постигне, добија људе који немају свест о томе шта је слобода, јер слобода је ропство, и самим тим ти људи не могу да се побуне јер не знају да слобода уопште постоји и верују да су у свом поробљеном стању у ствари слободни. Парадоксалан је и назив министарстава Оцеаније. Министарство љубави служи за мучење дисидената, Министарство мира је задужено за вођење рата, Министарство истине цензурише све текстове и шири дезинформације, а Министарство изобиља води економију Оцеаније чије становништво живи у сиромаштву и беди.
Догађај који покреће радњу на самом почетку романа, односно подстрекачки инцидент, јесте моменат када Винстон почиње да записује своје мисли у дневник. У том тренутку он себе доживљава као већ мртвог, дакле, свесно је одлучио да прекрши правила и прихвати казну зарад слободе и личних уверења. Први чин побуне Винстон чини речима, записујући мисли које не би смео ни поседовати, а не изразити. Други и коначни чин побуне је забрањена афера са Џулијом, о чему ће мало касније бити речи.
На тај начин партија користи језик као средство манипулације. Новоговор са новим сложеницама потискује речи природног језика, а квака је у томе да ако за одређене феномене не постоји израз, они ће бити потиснути и заборављени. Ако немате речи за побуну, изгубићете и свест о њој тако да ће мисли о побуни бити немогуће, а тиме и сама побуна.
Винстон ради у Министарству истине и његов посао је да преправља историју како би је прилагодио тренутној политичкој клими. У друштву у коме влада двомисао, историја је врло релативан појам. Постоји само садашњост, и садашњост производи и прошлост и будућност. Прошлост објективно не постоји, постоје само писани извори који бележе прошлост, а с обзиром да партија мора бити непогрешива, ти писани извори се преправљају, тако да су сва предвиђања Партије ретроактивно увек тачна. У ову сврху користи се и цензура, која не само да контролише који су текстови подобни за штампање а који не треба да буду доступни јавности, већ редовно исправља и преправља већ одобрене текстове.
Измена језика утиче и на историју. Како се старе речи заборављају и излазе из употребе, тако и стари текстови постају нечитљиви. На тај начин је одсечена веза народа са његовом историјом. Ово је врло важан корак уколико постоји тежња да се из корена промени друштвено политички систем и створи потпуно нови, са другим вредностима, обичајима и правилима.
Однос јавног и приватног
Важна тема у роману јесте однос јавног и приватног. Друштво у роману тежи потпуној униформности и транспарентности, дакле, осуђује све оно што се сматра приватним јер такве појаве оцењује као дисидентске и завереничке.
Интересантно је да се идеја јавног и приватног јавила тек након Француске буржоаске револуције, крајем осамнаестог века, као последица промена које је револуција донела. Док с једне стране револуција проглашава права појединца, са друге све приватно означава странчарењем, а оно што има везе са приватношћу сматра бунтовним и завереничким, што на први поглед може деловати парадоксално, али није тако. Револуција продире у област приватног у жељи да га у потпуности окупира како би постигла једнакост и срушила класни систем. Кроз постојање и неговање приватности, револуционари су сматрали да се одржава класна различитост. Стога се, на пример, револуционари мешају и у сам начин одевања појединца, критикујући сваку индивидуалност која би нагласила друштвене разлике. Краљ и краљица који су представљали фигуре оца и мајке народа су срушени са власти и тиме је и мит о апсолутном и Богом даном владару срушен, па су деца од рођења припадала Републици. У том кратком периоду на крају 18. века, брак је постао државни чин, друштвени уговор који је могуће раскинути, а не света и нераскидива заједница. Иако се тај закон о раскиду брака укида већ 1796. држава бар на кратко стиче контролу над брачним стањем, преузевши ауторитет од Цркве. У оваквом уређењу Црква губи сваку политичку моћ и постаје везана искључиво за приватну сферу живота, остављену у сенци, попут љубави, међуљудских односа, здравља и сл. У односу на јавно и приватно, дефинише се и улога полова. Мушкарци се баве политиком — јавним пословима за добробит заједнице, а жене су домаћице и њима припада приватна сфера — брига о кући и породици.
Супротно либералним законима и ставовима које доноси Револуција у Француској, Енглеска се труди да промовише и наметне вредности традиционалне породице у којој приватно постаје синоним за срећу. У страху од продора нових идеја Енглеска онда одлази у другу крајност и као што видимо, друштвене дилеме о којима говори Орвел поставиле су своје темеље два века раније. Револуција је пропала, Француска је убрзо потом поново постала монархија, али идеје су преживеле и почетком двадесетог века су у одређеној форми заживеле.
Однос појединца и заједнице
У дистопијском друштву какво је представљено у 1984. Винстон је усамљен и отуђен. Темељ друштвеног уређења у роману је заједница, а не појединац. Приватни живот је подређен јавном, штавише, одлази се у екстрем, па је већина приватних пракси без којих ми данас не бисмо могли замислити живот, у Винстоновој свакодневици криминализована. Индивидуа не постоји, она је неодвојиви део групе истомишљеника, а група нуди подршку која ствара осећај припадности и заједништва, који усамљеној особи недостаје. Овакво друштво које негује заједништво би требало да искорени усамљеност и отуђеност, али као што видимо на Винстоновом примеру, то се не дешава. Проблем настаје зато што та група не прихвата заиста појединца онаквог какав јесте, јединствен, са свим својим манама и врлинама, већ од њега захтева униформност. Неопходно је да њихов члан потисне и изгуби све што га издваја, те да у потпуности интернализује правила групе, саживи се са њом и асимилује, док не изгуби сваку црту индивидуализма и постане типични представник идеја које група пропагира. Оцеанија криминализује сваки облик индивидуалности, управо да би људе у потпуности отуђила од њихових најближих и спречила сваки облик утехе и подршке која не потиче из групе. Винстон нема никога, ни родитеље ни породицу ни пријатеље. Родитељи су мртви, нестали, да ли их је партија уклонила или не, Винстон може само да нагађа. Са супругом се растао јер је она, како и доликује, љубав и нежност имала само за Великог брата. У таквом окружењу Винстонов осећај усамљености је потпуно разумљив. Из тог разлога је веза између Винстона и Џулије тако велики прекршај. Они заједно граде своју приватност, гајећи нове мисли и осећања која немају везе са партијом. Из тог разлога је Оцеанија разорила идеју породице, јер ако имате сложну породицу, свим њеним члановима ће увек на првом месту бити породица, а не Партија. Ако је породица угрожена, њени чланови ће увек пре жртвовати државу зарад породице него обрнуто.
Винстон и Џулија проналазе упориште и ослонац у својој љубави и заједничкој мржњи према Партији, зато је партија морала потпуно сломити њихов дух, довести их до крајње психичке и физичке границе на којој ће се одрећи свега, и када у потпуности изгубе себе и све у шта су веровали, једино што ће им преостати јесте Велики брат.
Тактике којима се одржава власт
Партија успева да одржи своју власт и контролу кроз неколико кључних корака, који се имплементирају већ код деце. Деца су први и најлојалнији агенти партије, они најлакше усвајају њене идеје и прате их без поговора. Деца су та која пријављују родитеље, родитељи морају да се крију од рођене деце и то је први корак у којем се нови члан групе изолује: дете које је пријавило родитеља одраста само и једино лојално партији. На тај начин се добија идеални члан овог друштва. Следећи битан моменат у изградњи колективног морала и осећаја заједништва је манипулација психологијом масе. То се постиже кроз колективне и најчешће репетативне радње које у одређеној мери имају и хипнотишући ефекат. Два минута мржње и јутарња фискултура су праксе које врло успешно испуњавају свој циљ. Физичка активност ослобађа хормон среће, а када повежете тај осећај са заједничком активношћу групе, када га сви чланови у истом тренутку осете и подсвесно повежу са Партијом, попут Павловљевог пса који несвесно лучи пљувачку на сам звук звона који најављује храну, исто тако становници Оцеаније осећање среће повезују са Партијом. Два минута мржње са друге стране, имају улогу да негативне емоције усмере ван групе, дакле, на заједничког непријатеља. Оно што највише зближава чланове групе, колико год се они међу собом разликовали јесте заједнички непријатељ. Зато је потребно пронаћи или једноставно фабриковати неку другост која ће учврстити групу, тако што ће се њени чланови фокусирати на оно што им је заједничко, у односу на разлике које их деле од, условно речено, њихових непријатеља.
Ово у многоме подсећа на методе којима се користе култови како би регрутовали и задржали своје чланове. Попут култа, и Оцеанија има свог обожаваног вођу – Великог брата. Циљ те фигуре јесте да персонификује власт и да јој лице које ће бити препознатљиво и за чије црте ће становници моћи да везују идеје Партије. Орвел се са његовим ликом поиграо јер га је описао сличним Стаљину. Међутим, да ли Велики вођа уопште постоји је мистерија. Ово питање је интересантно, али је за читаву причу слабо релевантно јер улога Великог вође је да буде неуништиви симбол партије, а како би се то постигло, можда је и боље да не постоји, јер је онда заиста бесмртан.
Покрет отпора или још једно оружје Државе
Још један важан лик за којег не можемо са сигурношћу да кажемо да ли постоји јесте Емануел Голдштајн, који је представљен као главни непријатељ државе. Он је на челу групе која се назива Братство, и они су издајице и противници режима. Као што је Партији потребно лице Великог брата за које би се везале њене идеје, исто тако јој је потребно и лице непријатеља и издајника према којем би била усмерена мржња становника. Да ли овај покрет отпора заиста постоји или не, такође није релевантно, зато што се Партија свакако њиме вешто користи у своје сврхе. За почетак, користи га за, као што смо рекли, фабрикацију другости, односно као лице заједничког непријатеља. Лик Емануела Голдштајна се редовно појављује на телеекрану приликом програма Два минута мржње. Такође, читава прича о братству и могућем покрету отпора служи као мамац који користе виши чланови партије како би уловили оне који су починили зломисао, односно оне који се не слажу са идејама партије и желе да се побуне. На тај начин је Обрајан ухватио Винстона и Џулију, представљајући се да је члан Братства. Затварање, мучење и да тако кажемо преваспитање Винстона у соби 101 је средство да се његов дух и тело сломе, да му се уништи достојанство и људскост и тако искорени његова самосвест и потреба за независношћу. Винстон је симбол свих вредности модерног друштва, због тога је слика његовог пораза тако снажна сцена и служи као упозорење да су те вредности врло крхке и рањиве у сукобу са свемоћном Државом.
Границе приватности
Једна од важних тема којом се бави роман јесте приватност. Још је Џон Стјуарт Мил 1859. у свом есеју О слободи дефинисао границе до којих држава може да задире у приватност појединца, и у предговору наводи: Предмет овог есеја… (је) грађанска или друштвена слобода, природа или границе власти коју друштво законито може да има над појединцем. Ухвативши се у коштац са оваквом тематиком Мил преиспитује шта значи слобода за деветнаестовековног човека, те пратећи еволуцију те идеје кроз историју, разматра на који начин власт може да је ограничи и долази до закључка да је: …једина ствар, за коју људски род има овлашћење да се индивидуално или колективно, меша у слободу деловања било којег од својих чланова- самозаштита, да једина сврха у коју сила може да се законски примени на било којем члану цивилизоване заједнице, против његове воље, јесте да се предупреди штета по друге. Овим начелом Мил ограничава моћ друштва, државе и појединца, јер сви они смеју да задиру само у оне сфере понашања другог, које лично на њих утичу, док све остало спада у домен личне слободе, сходно томе, Мил закључује да је слобода мишљења и критичког разматрања нужна за напредак и истиче индивидуалност као један од елемената благостања.
Власт која третира становништво као поданике и тежи да их у потпуности контролише, све ресурсе које поседује искористиће у ту сврху, а један од најкориснијих ресурса је свакако технологија. Најбољи пример су телеекрани који се у Винстоновом свету налазе свуда, никада се не могу искључити, и у сваком тренутку шпијунирају становништво. Телеекрани су једни од најефективнијих оруђа за контролу у роману, јер они не само да учвршћују и шире идеје режима, већ истовремено надгледају становништво и укидају и најмањи облик приватности.
Орвел о тоталитарној држави:
Тоталитаризам је укинуо слободу мисли, до мере непознате било којем ранијем добу. Важно је приметити да контрола мисли не постоји само у негативном већ и у позитивном смислу. Не само да вам забрањује изразити – чак и замислити – извесне идеје, већ вам диктирају шта морате мислити, стварају за вас једну идеологију, покушавају владати вашим емоционалним животом и успоставити систем руковођења. У највећој могућој мери, тоталитаризам вас изолује од остатка света, затвара вас у уметни универзум у којем немате мерила за поређење. Тоталитарна држава, настоји, по сваку цену, контролисати мисли и осећања својих поданика бар у истој мери у којој контролише њихове поступке… …Специфичност тоталитарне државе јесте да контролише мисли али да их не утврђује. Она успоставља неоспорне догме и мења их из дана у дан. Њој требају догме, јер јој је потребна апсолутна послушност поданика, али не може избећи њихове промене које су узроковане потребама политике силе. Проглашава се непогрешивом, а истовремено напада сам концепт објективне истине… (Есеј: Књижевност и толталитаризам)
Литература:
1. Бригс, Ејза. Друштвена историја Енглеске. Нови Сад: Светови, 2001.
2. Геран, Роже-Анри, Корбен, Ален, Мартен-Фижије, Ан, Перо, Мишел, Хал, Кетрин, Хант,
Лин. Историја приватног живота 4: Од Француске револуције до Првог светског рата. Београд: Clio, 2003.
3. Мил, Џон Стјуарт. О слободи. Београд: Букефал, 2018.
4. Набоков, Владимир. Есеји. Београд: NNK Internacional, 2006.
5. Орвел, Џорџ. 1984. Београд: БИГЗ, 1984.
6. Орвел, Џорџ. Зашто пишем и други есеји. Загреб: Аугуст Цесарец, 1984.
7. George Orwell’s 1984: Crash Course Literature: https://www.youtube.com/watch?v=H9ipRaLa4Jw&ab_channel=CrashCourse
https://www.youtube.com/watch?v=JBYqV2sK918&ab_channel=CrashCourse