Путовање кроз време и море као лајтмотив
Роман „Провинцијалац” започиње путовањем кроз време, што је врло интригантна тема, која је често обрађивана у делима научне фантастике. Међутим, повремено се јави и прича коју мање занима рушење континуума времена, ефекат лептира или судбина човечанства, те се бави историјом појединца, жалом за младошћу и личним кајањем.
Капорово дело се служи овим поступком како би свог јунака суочило са њим самим као десетогодишњаком, међутим, да ли је уопште било потребе за путовањем кроз време? Претпостављам да је постигнут снажнији ефекат због саме немогућности догађаја, али повод за овај тип приповести могла је бити и стара фотографија или нека друга меморабилија јунака, која је у његовом сећању призвала прошлост, јер само „путовање” у роману није искоришћено. Нико Херцег, седи на плажи 1947. и присећа се своје младости као што би могао и у свом времену, 1974.!
Постоје два могућа оправдања тог поступка. Прво је у могућности да је његов „повратак у прошлост” био последица поремећаја свести због дугог обитавања под водом, током актуелног роњења 1974. Таква халуцинација је могла бити производ гриже савести, као последица помног размишљања о младости о којој је касније реч. Друго је у Никиној спознаји да су море и Лина Коен његове „две велике неузвраћене љубави”.
Лина као лајтмотив је сасвим природно могла да се нађе у центру пажње (због чега је једна од мањкавости романа та што је њен лик био опкољен обиљем непотребних споредних ликова), док се за море морало пронаћи неко довољно убедљиво оправдање. На мору, тако, средновечни Нико сусреће себе као десетогодишњака, али и десетогодишњи Нико упознаје Лину. Нешто касније, опет на мору, Нико као шеснаестогодишњак доживљава буђење своје чулности кроз фантазије са медицинском сестром, али пролази и кроз разочарање када постаје очевидац њеног односа са другим, мрским мушкарцем (такмацем!). Море као лајтмотив потцртано је и кроз препричану бајку „Вилин-град у сињем мору“ у којој јунак урања у море заведен вилама и враћа се одатле у будућност – супротно од Ника који је из воде изронио у прошлост. Море је, тако, постало својеврстан симбол његовог одрастања и сазревања:
Али био је, чинило му се, прави једино испод површине мора! Горе је све текло необавезно, летње и површно. Доле је проналазио суштину: таму и пораз, вечност и смрт, лепоту и мистерију.
Најзад, море је поприште очекиваног разрешења (но ипак антиклимакса) на крају романа: „посетиоца из будућности“ прогоне ликови из његовог живота, и Нико од њих бежи управо у море. Тада је видео све личности из свог бившег живота, са којима ипак није био довољно близак да стекне пријатеља или сапутника, а из свог досадашњег живота није спознао ни зашто је то тако. Зато Нико опет рони у своју суштину, своју таму и пораз, без идеје шта и како даље:
Ронио је све дубље и дубље, складно размичући воду, само са једном мишљу у глави: у какво ли ћу сада време изронити?
Нико Херцег
Читалац догађаје посматра кроз очи главног јунака, Нике Херцега, због чега је приказ ликова и догађаја из његове прошлости врло субјективан, што је и очекивано. Са друге стране, временска дистанца његову перцепцију према неким људима чини објективнијом (као рецимо професорима у гимназији), док према другима и даље не може да се ослободи дечачких емоција и старих предрасуда (Лина Коен).
По начину на који наратор представља јунака у гимназијским данима, а посебно када говори о његовим успесима, јасно је да Нико има врло високо мишљење о себи и у неким моментима је прилично нарцисоидан. Своје доживљаје из гимназијских дана представља као да је у питању живот „романтичарског уметника”, несхваћеног и отуђеног од вршњака, који осећа и види даље од осталих, због чега нужно мора бити усамљен и неприхваћен (Капор јесте био уметник али његов јунак није). Уместо да, као одрастао, та дечачка осећања припише типичној тинејџерској меланхолији, он их узима као доказ своје изузетности.
Период Никовог банчења и распусног живота писац оправдава тиме да:
Још једанпут (по ко зна који пут?) показало се тачним да је патња улазница за свет духа. Изгледа да само начети, и сумњом у своје способности нагризени људи, могу да у лавиринту онога што називамо нормалним и здравим животом пронађу пут до срца тмине у којој сазрева отровна печурка уметности.
Нико је очигледно без икаквог унутрашњег нагона да нешто ствара, у њему је уместо „печурке уметности“ — буђ. Његов каснији успех (ако се успехом сматра његова препознатљивост у јавности као иконе ТВ гледалишта) последица је стицаја околности (што и није ни ретко ни погрешно) и спремности да се прихвати ма каквог посла не би ли се тако доказао себи (а посредно и Лини) као предузимљив, одговоран и способан — све оно што није био са седамнаест година, на почетку везе са Лином.
Индикативно је и то што Херцег нема блиских пријатеља, у његовом животу недостаје љубави, нежности и подршке. Одсутност родитеља пружа му слободу али исто тако му ускраћује детињство. Мајка Хајрија је једина родитељска фигура у његовом животу, која не може да му пружи ништа више до најосновнијих потреба, кров над главом и нешто хране, и мада то ради из урођене доброте, то није урођена мајчинска љубав већ научена покорност. Тако одраставши, Нико је у свом животу
све нежности сматрао замкама које је отклањао истог часа чим би се појавиле; одрицао се пријатељства, опирао се љубави – свему што би могло да ослаби његову болесну амбицију и што не би било савршено чисто и потпуно решиво — све подземне и подводне страсти, мутне наговештаје, носталгије и сећања на доброту коју никада није узвратио захвалношћу.
Из тог разлога, Лина Коен је више симбол савршене жене у његовој уобразиљи него стварна особа. Она је одбрамбени механизам његовог срца које жуди за љубављу, док права Лина није у стању да се уклопи у идеал који је он о њој створио.
Еротика, сексуалност и жене
На самом почетку, Нико и Лина су невини сирочићи, узајамна потпора и надоместак недостајуће блискости. Та прва љубав је касније сазревала у њиховим тинејџерским годинама, када је Нико, ишибан суровошћу „спољњег света“ и свестан његове грубости, коначно дочекао да и она ушета у тај исти свет, знатижељна и потакнута нагонима својих година. Од Нике као Лининог водича кроз свет еротског очекивало се да надокнади њено неискуство, а она, његова фантазија, требала је да буде доказ да је вреднији од својих вршњака јер се уздржавао од „нечистоћа“, уобичајених за његов узраст и време. Пловили су у заносу морем љубави у броду који је, у доброј намери читалаца, могао да буде онај Маркесов из доба колере у коме ће провести своје животе.
Упознао је први пут одговорност мушкарца који треба да штити, а не да осваја. Више није био усамљен џепарош љубави, који се после пораза може непримећен изгубити у гужви, већ отворена мета изложена завидљивим погледима и проценама.
Ипак, то није било могуће. Маркесови љубавници су за собом оставили не само свет већ и своје проживљене животе, а Лина и Нико су били тек на почетку живота. Њихов брод је доживео неумитан бродолом јер су разлике међу њима постајале све видљивије и утицајније. Она је две године старија, живи под окриљем тетака које јој својом љубављу и иметком пружају удобност, сигурност и самопоштовање, те и физички и психички постаје спремна да обуче изазовну хаљину и да је свуче када дође време. Он, пак, нема довољно самопоуздања, хтео би, за разлику од ње, да време вечито стоји, можда лежи на дебелом тепиху њене собе, баш као и он покрај ње, и да им нико, ни живот сам, не приђе и поремети сневање.
Живот, ипак, није сан. И буђење је било сурово:
Прва љубав је заиста безазлена, баш као што су безазлене и остале дечије болести, али понекад се дешава да и под ножем највећих хирурга умре млад пацијент од баналног запаљења слепог црева!
Херцег умало није умро од Лине Коен.
Али не од љубоморе, као безосећајни љубавник који је упао у сопствену замку, већ од помањкања самопоштовања и сампоуздања, као неостварени љубавник:
Све у њему чезнуло је за љубављу, а све га је, опет, убеђивало да је неспособан да је узме. Недостојан љубави!
Херцегова мука са прихватањем своје сексуалности, у тесној је вези са његовим ставовима о женама. Са једне стране ту су развратнице са еротских фотографија које у њему изазивају одвратност, а са друге ту је Лина, неухватљиви идеал. Када се коначно приближи Лини, није у стању да оствари своје еротске фантазије, са једне стране због обостраног неискуства (при чему је његово неискуство било пресудно због важећег патријархалног става да мушкарац треба да учини први корак), а са друге, из страха од неминовног урушавања фантазије. То се коначно и дешава, када Лина изгуби стрпљење чекајући га да одрасте:
Његова лепа играчка коју је толико волео била је коначно покварена, и Херцег је осећао да се ту више не да ништа исправити.
Након овог догађаја, она престаје да буде његов идеал и почиње да личи на све оне девојке из еротских магазина, па је назива „Оскрнављена Лина”.
Из очаја га спашава старија дама из позоришта, својеврсна „Госпођа Робинсон” (филм „Дипломац“), која коначно ослобађа његову сексуалност. Након овога, Херцег не повезује сексуалну интимност са нежношћу и емоцијама, већ постаје „освајач женских срца” што потврђује његову немогућност да оствари искрене, дубоке везе са другим људским бићем.
Лина је била и остала његова прва љубав, прво еротско и неостварено сексуално искуство јер сумњао је да ће укротити Лину Коен. Можда је проблем био баш у томе: у доброј вези нема кротитеља и укроћеног.
Неко прошло време
Однос наратора према прошлости је прилично сетан и носталгичан. Приказ Сарајева и Дубровника, евоцира неко једноставније и искреније време које се никада неће вратити. Исто је и са главним јунаком, који је са сазревањем изгубио невиност јурећи за успехом и славом.
Живот вас лепо пушта у ту трку и курвињски се смеши са судијске трибине, чекајући где ћете сами себе саплести, где ћете пасти… Бежите од свог порекла и освајате простор, не рачунајући на време у заседи, а простор и време су, као што се већ зна – неодвојиви!
Читан из ове перспективе, 47 година након што је написан, разлика „оног“ и „овог“ времена се, за разлику од очекиваних социјално-партијско-економских односа, упечатљиво сагледава и у доменима који су сада значајнији: екологији и медијској повезаности.
Очигледно је да се, сем људи и, наравно, моде, од 1947. наовамо највише изменио сам ваздух!
и
Колико отпадака! Сам је себи личио на машину за прављење смећа.
или
Недостајале су му, наиме, кратке вести сваких пола сата и, више од свега, извештаји о времену.“ (…) људи су постали повезанији него што су били 1947. – свет је био зрелији (…) Постали су свеснији сићушности мале планете на којој живе и тога колико зависе од промењивих ћуди времена и неба.
Ко је провинцијалац?
Уобичајено је да се провинцијалцем сматра неко ко је са периферије (света, живота) дошао у његов центар, тамо где се „све дешава“. Но у једној паузи снимања крајем 1970. полупијани филозоф Вања Свилар подучава тада већ славног Ника:
оно што је до јуче била провинција у којој смо одрасли, данас је мегалополис! Светско село… Остале су само неке старе улице и тргови које претварају у музеје и базаре за туристе. Разлике су потпуно избрисане: свугде ћеш затећи потпуно исте стамбене блокове оплођене у једној јединој марсељској прамашини за становање старог Корбизјеа, иста кола, аутобусе и супермаркете у којима нећеш знати јеси ли у Атини или у Прћиловцима.
Последица тога је, да провинцијалац стално трага за оним што не постоји:
Провинцијалац си јер припадаш провинцији, која више не постоји нигде сем у времену! Не можеш се вратити у њу, јер је нема… И онда, кад најзад шчепате то за чим сте јурили целога живота, опет нисте срећни! Ваша прошлост, ваше детињство, ваша драга провинција, на крају крајева, вући ће вас и привлачити из дана у дан све неодољивије, па ћете остатак живота протратити на то да проналазите преживеле, прослављате годишњице матуре, или да, као духови, обилазите солитере и самопослуге тражећи место на коме је некада стајала ваша стара кућа!
Ако прихватимо овај наук, који се једино овде помиње али коме је писац посветио поприличан простор, за чиме то непостојећим Нико, као провинцијалац, трага? Да ли за оним, у раној младости стеченим осећајем, да је „принц бачен у беду“? За мајком и оцем који су тако мало трага оставили на његово васпитање и одрастање? За љубављу уопште? Или, напросто, за самим собом, оним некадашњим искренијим и невинијим дечаком који је могао против свих због те девојчице коју је носио у срцу и коју је успут изгубио, јер се осећао провинцијалцем?
Општи утисак
Можда је прича о неоствареној љубави била исувише жанровска за тада младог писца који је у Србији објављивао само записе у „женском часопису“ а „озбиљне књиге“ само у Хрватској, па је хтео да овај роман буде попут Дунава широк, или још боље, да као Сава из Загреба уђе у Београд. Одрастање ратног сирочета и његово преобраћање у зрелог човека, који се осврће на свој живот у жељи за самоспознајом, јесте добра потпора у том науму, но писац хоће још, па уводи у причу још једног јунака — родно Сарајево. Да би тај ток био уверљив, добијамо обиље споредних јунака (градски чудаци, професори, ђаци-вршњаци), са описима њихових назора, врлина и мана, те низом епизода које се тешко уклапају у целину. Све то јесте уверљиво, само се ток моћне реке сада разлива у пуно рукаваца који усахњују, па се на крају питамо куд се дедоше и јесу ли уопште и били потребни. Друга мањкавост романа је његова унутрашња нелогичност. Како се то, на пример, двоје сирочади од 12 и 10 година, због немаштине послати у сиротињско одмаралиште, први пут отишли из родног града и први пут на мору, искраду и избегну пажњи васпитача и дежурних, и не само то, већ и знају где је стајалиште аутобуса за оближњи Дубровник, имају довољно новца за карте, разгледнице и сладолед, те знају и како да се врате, опет непримећени?
Мали Херцег је био вундеркинд, изгледа. Привилегију да једини може да пушта тада веома ретке и драгоцене грамофонске плоче стекао је веома рано; није био напунио још ни четири године. Када је на почетку рата остао сироче, још мали за школу, живећи са неписменом помајком Хајријом, брао је биље за пијацу, а називе биљака је исписивао својим лепим, помало косим рукописом. Његово памћење је такође фасцинантно — сећа се свих детаља Хајријине куће и тридесетак година касније, но да препозна одмаралиште и себе као десетогодишњег дечака са карактеристичним чуперком, било је потребно да завири у свеску — дневник који је дечак писао — и види датум. Најзад, са осам година, када је дошло ослобођење, Херцег никада до тада није видео бели клавир, па је стрпљиво чекао да на њега дође ред да мало засвира. Умео је да са два прста изведе мелодију: “Партизан сам, тим се дичим, То не може бити свак!“ —када и где ли је само то могао да научи?
И однос родитеља према Нику је нелогичан. Ако се одлазак његовог оца — комунисте у илегалу на почетку рата још и може разумети, то што је Никова мајка, жена патријархалног кова која се ништа није разумевала у политику, кренула за својим мужем препустивши бригу о четворогодишњем сину јединцу гувернанти и служавкама је непојмљив (деда, њен отац, је пре тога већ био отпутовао послом у Ливерпул). Отац и мајка су одмах ухваћени, саборци су помогли оцу да побегне а мајка је стрељана (за утеху, умрла је као дама). Отац се ни тада не посвећује сину, већ освећује супругу, погинувши пред само ослобођење. Конструкција згодна за роман, али због нелогичности толико климава да је роман нахерен и само што се не сруши.
Има тога још. По повратку из Енглеске (одмах након ослобођења) деда је киван на нову власт која му је одузела стечено богатство и истреса се на, до тада обожаваног, унука. По читав дан је у соби у пругастој пиџами коју није свлачио данима и ноћима а онда, нетом касније, тај исти деда је сваког јутра облачио своје енглеско одело које би Хајрија претходне вечери пажљиво ишчеткала као какву светињу, а мали Херцег му везао пертле беспрекорно изгланцаних шими-ципела од шевроа. Тако опремљен и намирисан колоњском водом, корачао је са достојанственом тромошћу поред радњи и магаза, јављајући се преживелим вршњацима и бившим ортацима, са вечном цигаретом у муштикли од жутог ћилибара.
Шта рећи на крају? Можда искористити мото, цитат из саме књиге: Многима би се допао, да се ниси трудио допасти се свима! Није ли тако и са овим романом: да се писац није трудио да се допадне сваком, допао би се и нама.
Михаило Крстић и Александра Роквић