Гогољев Петроград
Слика града

Гогољев град нам се појављује у измаглици као сабласно место где ништа није онако како на први поглед изгледа. Коваљов се буди без носа на лицу, чиновник слуша разговор паса и чита њихова писма, један портрет зеленаша буди страх и убилачке нагоне. Ту се дешавају догађаји који су сновиђења и ноћне море помешане са реалношћу због којих становници Петрограда падају у лудило. После фантастичних догађаја живот се враћа свом устаљеном ходу, и у Петрограду као да се ништа није збило.

У овом есеју покушаћемо да ухватимо Гогољеву слику града из Петроградских причa и позабавићемо се тезом коју развија Доналд Фангер[1], да Петроградске приче имају „главног јунака“ управо у улози града који причама даје јединство и који показује неке знаке активности. Како каже, управо се у приповеткама налазе разлози да их третирамо као узајамно повезане и допуњујуће, а које заједно формирају слику града. За Гогољеву намеру да ово постигне постоје и неки, додуше слаби, ванлитерарни докази.[2]

Само збирка у целини може нам дати слику града као својеврсног протагонисте. Разноликост прича у погледу ликова, сижеа па и начина приповедања (Лудакови записи су из првог лица) донекле нас одвлачи од оваквог закључка. Индивидуални квалитети сваке приче наводе нас да их третирамо засебно (наравно, приче се могу и овако читати), али тек посматрана у целини, збирка формира један тоталитет којим доминира сабласна атмосфера Петрограда која се приказује као надређена у односу на лИкове које детерминише.

 

[1] Fanger, Donald, Dostoevsky and Romantic Realism. A Study of Dostoevsky in Relation to Balzac, Dickens and Gogol. (Cambridge: Harvard University Press) 1965.

[2] Гогољево писмо Погодину од 28. новембра 1836: „То су били бледи одломци оних појава којих ми је била пуна глава и од којих се једном морала саздати потпуна слика“ (Чланци и писма, 212.стр) „Потпуна слика“ могу били Мртве душе, али се у обзир може узети и циклус прича о Петрогаду. (У то време Гогољ је завршио циклус приповедака о Петрограду и почео рад на Мртвим душама.)

Становници Петрограда​

Како су ликови-становници Петрограда представљени у збирци? За Гогоља је речено да што је предмет мање поетичан, то је за њега интересантнији. Тако су „они које је завидна судбина обдарила благословеним звањем чиновника“ код њега заузели прво место. Чин и еполета били су све у друштвеној комуникацији Петрограда. Узмимо Гогољевог изванредног типа, Важну личност, као илустрацију:

„Његове свакодневне разговоре са потчињенима карактерисала је строгост и они су се сводили на три реченице: „Како се усуђујете? Знате ли ви с ким говорите? Схватате ли ко се налази пред вама?“ Иначе, у души је био добар човек, љубазан и предусретљив према друговима, али генералски чин га је потпуно избацио из равнотеже, збунио се, скренуо је с пута и није више знао како да се понаша. Кад се нашао са себи равним људима, био би на свом месту, пристојан и релативно паметан, али чим би се нашао у друштву људи који су били макар за чин нижи од њега, не би био ни за шта: ћутао би и његов положај побиуђивао би самилост, тим пре што је и сам био свестан да би то време могао да проведе неупоредиво лепше. У очима му би се повремено јавила жеља да се придружи некој занимљивој групици или разговору, али би се одмах упитао: да то не буде превише са његове стране, да не испадне фамилијарно и да због тога не изгуби нешто од свог угледа?“(130. стр)

У Гогољево време Петроград постаје бирократски центар тада затворене Русије, насупрот идеји Петрограда као „прозора“ – који је требало да отвори Русију према западу[3]. Бирократија се развијала и у граду се све одвијало у вези са чином и од њега је зависило. Углед, материјално стање, егзистенција зависили су од чина.

[3] У време када Гогољ пише Петроградске Приче, тадашњи престони Петрогад има преко 300 000 становника, што га чини најнасељенијим градом на северу на свету. Петар Велики је из Москве преселио у њега целу администрацију и двор, и још 1722. чиновнике разделио у 14 разреда. Реформе које су после смрти Катарине Велике (1796.) спровели Павле I, и његов син Александар I, одвеле су земљу даље ка бирократизацији, уводећи нове чиновничке позиције и појачавајући полицијску контролу унутар града.

            Ово је било супротно замислима њихове претходнице Катарине Велике (као и основне замисли Петра Великог) која је тада економски и културно заосталу Русију окренула према Европи и приближила је просветитељским идејама запада. Током њене владавине трговина и уметност су почели да се развијају.

За то време Руска периферија, не-градска Русија, и даље је функционисала по старом кметовском принципу што је поред гломазног бирократског апарата гушило функционисање државе; Гогољ је слику овакве Русије дао у Мртвим душама.

Попришчина из Лудакових записа ће размишљања о чину довести до лудила, када ће умислити да је нико други до шпански краљ. Због звања титуларног саветника он не може да се приближи ћерци свога шефа и он замишља ефекат који би изазвао када би се једнога дана појавио пред њима као генерал:

„Одједном, на пример, улазим ја у генералском мундиру, на десном рамену – еполета, на левом рамену – еполета; преко рамена – плава трака. Шта? Како ће запевати моја лепотица? Шта ће рећи и сам тата, директор наш? (163. стр)

У приповеци Нос Коваљовљев нос се појављује управо у мундиру високог државног саветника.

Међу петроградским живљем издвајају се донекле једино уметници. Они су готово нестварни у овом окружењу:

„Тај младић је припадао сталежу који код нас представља прилично необичну појаву и који је исто тако далеко од грађана Петрограда, као што је лице које нам се јавља у сновиђењима далеко од реалног света. Тај необични сталеж је веома редак у овом граду где су сви или чиновници, или трговци, или занатлије Немци. То је био сликар! Чудна појава зар не? Петроградски сликар! Сликар у земљи снегова, сликар у земљи Финаца, где је све влажно, глатко, равно, безбојно, сиво и магловито“ (стр. 13)

Атмосфера и живот града

Трагајући за уједињујућим елементом Петрограда у Причама, Фангер пореди Гогољев град са Балзаковим Паризом: „Квалитети који уједињују Балзакове јунаке у друштво – воља, енергија, страст – упадају у око посматрачу Гогољевог Петрограда управо због свог одсуства“[4].  Гогољев Петроград је негативно дефинисан; градско становништво карактерише константно одсуство нечег доброг и светлог, а тиме и присуство нечег волшебног.

Гогољ град описује са запажањима реалисте, међутим тај град добија романтичарску обраду. Друштвена клима Петрограда налази свој еквивалент у атмосферичности самог града. Петроград нам је приказан као град у коме је све „влажно, глатко, равно, безојно, сиво и магловито“. 

[4] О Балзаковом Паризу можете прочитати у чланку колегинице библиотекарке Александре Роквић:  Како успети у Балзаковом Паризу XIX века

[5] Пушкин у Бронзаном коњанику Неву и Фински залив назива огледалима Петрограда; Достојевски је Петроград називао „најфантастичнијим градом на свету“.

Град је и иначе био атмосферичан: са једне стране налази се Фински залив у који се улива делта Неве која град просеца каналима натркиљеним мноштвом мостова (због чега је називан Венецијом севера); посебну атмосферичност град је добијао током пар месеци у години када се Нева ледила, као и током снежних дана, а поготово када град прекрије магла[5]. Гогољ Петроград осликава мрачним и сивим колоритом, његов ваздух и клима се стапају у некакву магловиту полумасу која има неке сличности са бледилом Неве и неба. У његовој атмосфери се налази нешто злослутно. На крају Невског проспекта она је описана као дејство „демона лично“:

„Даље, тако вам Бога, даље од фењера! И брже, што брже можете прођите крај њега. Имали сте среће ако се све завршило на томе што вам је смрдљиво уље попрскало кицошки реденгот. Међутим, поред фењера, и све друго је обмана. Невски проспект лаже у свако доба, али највише онда када се ноћ у виду згуснуте масе спусти на улицу и одвоји беле и бледо-жуте зидове кућа и када грмљавина и блесак испуне читав град, када миријаде кочија нагрну с мостова, док кочијаши вичу и скачу на коње, и када демон лично пали фењере само зато да би све приказао у лажној боји.“ (38. стр)

Невски проспект, Бењамин Патерсен, око 1800. године

Петроград је приказан као демонско место где све добија намерно лажан и нестваран изглед само зато да би обмануло човека. Све у њему је налик на сан: „Све је ту обмана, све је ту сан, ништа није онако како изгледа.“ (37. стр)

Догађаји из приповетке Нос дешавају се управо по логици сна, то јест море. О чудесној метаморфози носа с лица у Нос-човека („Увукао је главу у високи крути оковратник и молио се изразом највеће побожности на лицу“ 44. стр) не каже се готово ништа. Коваљов, без носа на лицу, може само да констатује: „Заиста, како је могуће да нос, који је колико јуче стајао на његовом лицу и није био у стању ни да се вози ни да хода, сад шета у мундиру!“(44. стр) У епилогу приче овај преображај не само да није објашњен читаоцу, него се у питање доводи – корисност овакве и сличних прича за домовину. Проблем  метаморфозе носа у човека и поновно враћање на лице замењен је питањем моралне одговорности писца:

„Међутим, најчудноватије и најнесхватљивије је како писци могу да обрађују такве сижее. Признајем, то је већ потпуно несхватљиво, то је заиста… не, не, ја то уопште не разумем. Прво: отаџбина од тога нема ама баш никакве користи, друго:…али ни од другог нема користи. Ја просто не знам…“ (61. стр)

 

Ова диспозиција аргумента је својствена логици сна. Такође, две приче ове приповетке, о Ивану Јаковљевичу и Коваљеву, прекидају се истим спуштањем магле и замућивањем догађаја:

„Иван Јаковљевич пребледе… Међутим, ту збивања одједном прекрива магла, тако да нико не зна  шта се даље догодило“ (42. стр)

и:

„Одмах затим… али ту поново читав догађај прекрива магла, тако да нико не зна шта се касније догодило“ (59. стр)

У епилогу Носа у питање се доводи веродостојност описаних догађаја:

„Тек сада, када на миру размислимо о свему, видимо колико је та прича неверодостојна. Нећемо се питати о натприродном одвајању носа и о његовом појављивању  на разним местима у лику државног саветника,  морамо се упитати како Коваљов није знао да изгубљени нос не може оглашавати преко новинске агенције? (…) И још нешто: како је нос доспео у испечен хлеб и како је Иван Јаковљевич…“ (61.стр)

А пар редова ниже, на самом крају, супротно:

 

„Па ипак, кад човек мало боље размисли, у свему томе, заиста, има нечег. Нека каже ко шта хоће али слични догађаји се догађају на свету, ретко,  али се догађају.” (61, стр)

Ова приповетка је карактеристична по томе што се у њој једно поред другог појављају реално и фантастично, а да се притом ни једна страна приче не фаворизује, обе су подједнако заступљене. Читалац је увек између два објашњења и никад се до краја не опредељује за неко једнозначно решење.

А. Кравченко. Мајор Коваљов и Нос. Илустрација за Гогољеву причу Нос. 1931. Хартија, дуборез. 16,2 к 11,4 cm.

Потврда фантастичне приче може се објаснити управо градом, то јест његовом атмосфером, чија друштвена као и просторна стварност изгледају нестварни, чак демонски, да се догађаји као што је овај описан у Носу могући. Нама се каже да у причи има доста чудног, али не и то да се она није догодила. То је фантазмагорични свет у коме немати нос значи нешто пре свега непристојно и недолично него гротескно и фантастино (сам нос је увек на граници метафоре и дословног значења). Једно од значења би било да Коваљов управо зато трага за носом – да он усвтари жели да поврати свој углед. Када дође да огласи нестанак носа преко новина, чиновник му говори да не може да објави такав оглас јер би то нарушило репутацију новина; уз то, и самом чиновнику није чудно што Коваљов нема носа на лицу, већ се боји да иза тога не стоји нека пасквила. На томе је заснована уметничка реализација: свет је изврнут, стварност је хибридна, фантастично и стварно, сан и јава, подједнако су заступљени и преплићу се; ако ту има реализма онда је он хибридан, појачан до нестварног.

У Лудаковим записима наилазимо на једно другачије извртање стварности. Крај приповетке приказује јунака у лудници који умишља да је краљ Шпаније, да су лудаци дворани а доктор – велики инквизитор. Међутим, овај Гогољев јунак има нека запажања као мало који његов лик (у целом опусу):

„Шта онда ако је он каменјункер! То је само титула, није ништа опиљиво што би могао узети у руке. Та неће му зато што је камерјункер израсти треће око на челу. Та није му нос од злата него као у мене, као и у свакога (…) Одкуд сам ја титуларни саветник? Можда сам је какав гроф или генерал, а само наоко титуларни саветник? (…) рад бих био знати откуд сам ја титуларни саветник? Зашто баш титуларни саветник?“ (56-57.стр)

Опет наилазимо на двострукост. Овде имамо нешто попут еразмовске Лудости: лудило Попришчина се не доводи у питање, међутим оно има пар врло проницљивих запажања.

Без обзира на различите поступке, композиционе структуре и поједну тематику у свим приповеткама које су смештене у Петроград[6] заједничка је својеврсна дуплираност слике која уобличава „невероватне“ догађаје. Град као да добија неку улогу из сенке која искривљује реално, придаје му неку вољу. Али Гогољ увек прави заокрет, подривање и диспозицију, поигравајући се са интуицијом читаоца који иза дуплираних слика наслућује још некакав лик, а који он као да покушава да сакрије. Ово константно заобилажење одређивања тог присуства док се оно може видети као одлучна компонента

при тумачењу приповедака (као нешто што им даје смисао) упућује нас на сам град. Оваквом тумачењу Гогољ је отворио пут, или, у његовом маниру, није му затворио пут – и тиме нам оставио јасну смерницу.

[6] Приповетка Рим је смештена у Италију и Француску; првобитно је била замишљена као почетак романа Ануцијата за који Гогољ написао само овај почетак; објављена је са поднасловом Одломак. А приповетка Кочије је смештена на руско село.

Мит о Петрограду

Представа о граду као двоструком има своје извориште у урбаном фолклору Петрограда, у такозваном „миту о Петрограду“ који сеже до времена оснивања града, а који је био жив и у Гогољево време. Он се темељи на представи о подизању града као о произвољном акту воље његовог демијурга. Петар Велики одредио је место за подизање града на мочварном и претходно ненасељеном терену и наредио да се камен довлачи из удаљених крајева земље јер га нигде у близини није било..[7]

[7] Он је тада чак забранио да се на било ком другом месту у Русији граде грађевине од камена и наредио да сваки племић мора слати одређен број кметова на рад; поред њих на принудном раду су били и шведски ратни заробљеници.

Грађење Петрограда. Преузето са сајта Гардијанa, илустрација: Alamy

Приликом подизања петроградских масивних грађевина, хиљаде радника је изгубило животе у мочварама од хладноће, глади или исцрпљености тешким радом. Представа о граду који је саграђен преко тела радника на непогодном терену, јесте представа о подухвату грађења којем се противила сама природа. То је град који је у својој основи вештачка творевина. Ово виђење града је у основи митологије о Петрограду која град представља као уклет и осветољубив због утканости нечега живог у његов камен. Мит наговештава могућност враћања у пређашње, природно стање, то јест, прориче његово уништење. Представа о овом миту боји архитектонику града, дајући јој неко сабласно осветљење (фењери). „Насупрот апстрактној велелепности града стоје конкретни губитци људских живота; насупрот друштвеним достигнућима, личне жртве. Стога се слика града дуплира: он престаје да бива само пасивно херојски, он постаје активан, а такође и антагонистички.“ (Фангер, Доналд, Dostoevsky and Romantic Realism. стр. 104). Град се појављује као двострук: велелепност је само спољашња, она је привидна и лажна, њена функција је обмањивачка. Гогољ говори: 

„Све је ту обмана, све је ту сан, ништа није онако како изгледа!“ (37.стр)

Утицај града на становнике

Иља Рјепин, „Попришкин“ 1882. (Лудакови записи)

Код Гогоља Петроград поседује неку способност да утиче на људе, да их куша, град приказује ствари „у лажној боји“ и доводи их у безизлазне ситуације које ће им пореметити душевни мир, и навести на самоубиство (као у приповеци Портрет и Лудакови записи). И ту можемо приметити неку правилност у његовом делању ако узмемо више ликова из збирке. Уметник Пискарјов нам се приказује као добар и племенит човек „који је носио у себи носио искру талента која би се временом, можда, разбуктала у широк и блистав пламен“ (27.стр.) Међутим сретавши предивну девојку, „Перуђинијеву Бјанку“, на Невском проспекту он одлучује да је прати и открива да је проститутка. Разочаран и немоћан, он се полако одаје опијуму и пропада. Очајан, он ипак скупља последњу снагу да се одважи: „Вратићу свету његов најлепши украс“ (25.стр.) Али на његову замисао да је одведе негде, да заједно живе скромним и повученим животом лепотица одговара: „То је немогуће! – прекиде га она, са изразом неког презира. – Ја нисам ни праља, ни шваља да бих радила“ (26. стр.) Пискарјов је тада потпуно скрхан и лишен сваке наде и извршава самоубиство. После првог сусрета уметника са девојком на Невском проспекту и за њега кобног открића, уметник седи у својој соби и размишља:

Оборене главе и спуштених руку, седео је у својој собици, као сиромашак који је нашао скупоцен бисер, па га одмах затим испустио у морe“ (17. стр)

Међутим, приповедач зна нешто о том петроградском шеталишту што Пискарјов не зна:

„О, не верујте том Невском проспекту! Кад пролазим њиме, ја се добро умотам у свој огртач и настојим да не гледам особе које ми долазе у сусрет. Све је ту обмана, све је ту сан, ништа није онако како изгледа!“ (37.стр)

Насловна страна приповетке Шињел из 1890-их

И судбина јадног Акакија Акакијевича ће имати исти исход. Он није хтео да суделује у петроградском животу; на задиркивања одговарао је  само са „Пустите ме, зашто ме вређате?“ Повучени чиновник је хтео да остане по страни, да ради свој посао преписивача који воли у тишини. Међутим, јавља се потреба за новим шињелом која ће му окренути живот наглавачке. Са новим шињелом, који је за њега био више од одеће и који га је за тренутак тргао из скученог света чиновничке канцеларије, који је за њега представљао нешто посебно, скоро неку нову, пробуђену душевност – са тим шињелом одлази и живот чиновника. У томе „петроградска клима“ одиграва улогу катализатора:

„Захваљујући великодушној помоћи петроградске климе, болест се развијала брже него што се могло очекивати“ (132. стр)

Оба ова јунака представљена су као ликови који не припадају том граду. Пискарјов је „исто тако далеко од грађана Петрограда, као што је лице које нам се јавља у сновиђењима далеко од реалног света“; чак ни Акакије Акакијевич на свој начин није припадао том граду: он је посао преписивача радио са ревношћу и чак са љубављу:    

„Тако је у тишини протицао живот човека који је са четристо рубаља плате умео да се задовољи својом судбином и који би можда дочекао дубоку старост да није било разних искушења…“ (115. стр)

Оба јунака имала су у себи неку искру нечега светлог, умели су да се задовоље са оним што имају. Искушења која ће се пред њих поставити биће баш таква да им они неће моћи одолети: пред сликара уметника стављена је „Перуђинијева Бјанка“, пред ситног чиновника, оличење статуса међу чиновничком кастом – нови шињел. У свему томе улогу ће одиграти „великодушна клима“ и варљива улица са фењерима.

Чак и њихова смрт остаје непримећена „И Петроград оста без Акакија Акакијевича, као да га никад није ни било у њему.“ (133. стр). Пискајов завршава исто: „Нико није заплакао над њим, никог није било крај његовог беживотног тела, сем полицијког надзорника и равнодушног градског лекара.“ (27. стр) Чак и појава човека-носа се брзо заборавља. Они су предати забораву, а Петроград поново тоне у свакодневницу.

 

Гогољ скицира своје јунаке у пар покрета. Узмимо Пирогова, на пример :

 „Али поручник Пирогов имао је и пуно личних особина које су га лично красиле. Изванредно је рецитовао стихове из Димитрија Донског и Невоља због памети, вешто је испуштао колутове дима из луле, тако вешто да је могао да наниже десетак, све један за другим. Умео је вешто да исприча виц о томе како је топ – топ, а носорог – носорог. Није нимало лако набројати све врлине којима је судбина обдарила Пирогова.“ (29. стр)

Преко њему својственог хумора, Гогољ негативно одређује њихове особине: да би приказао особине својих ликова, он нам приказује оно шта ти они нису. Приказујући „обдарености“ које красе Пирогова, он преко хумора указује на његове недостатке. Поручник Пирогов је одређен својим звањем и мундиром, то је његово примарно одређење, као што је и Високој личности својствено то што је на високом положају. Карактеристична су и имена јунака. Акакиј добија име по оцу, Акакију (исто му је име и патроним), Пискарјовљево име је по риби, пискару (главоч). Такође, имамо мало физичких описа, посебно описа лица, осим у случају Носа када то постаје тема.

Гогољеви ликови лишени су индивидуалних особина, њих одређује управо њихова типичност. Њихова дводимензионалност оставља простора да се са њих, и преко њих, скрене пажња на сам град чији се обриси тада појављују у магли, и он добија нешто од изражајности која недостаје ликовима.

Гогољ је први пут сабрао неке од ових прича [8]  у збирку под насловом „Арабеске“. Овај назив нам може бити упутан при анализи. Арабеска као врста орнаментике је форма сликарства у источној исламској уметности која забрањује приказивање људског лика на сликама; ова забрана произлази из уверења да се душевност човека не може приказати; покушај њеног приказивања представља хибрис, појаву анатемисану религијом.

[8] Арабеске објављене 1835. укључивале су Лудаковe записе, Портрет и Невски Проспект. Нос и Кочије објављене су годину дана касније у часопису Савременик, а приповетка Рим у часопису Московљанин 1842. године

Је ли је Гогољ желео да да прикаже орнаментику града и његових улица? Или су људи без лица, без личности, арабеске-гротеске, као Коваљов којем недостаје нос? Или је град тај који је полу-живи орнамент, као у петроградском миту?

Акакију Акакијевичу је, као и уметнику Пискарјову, само једном у животу дато нешто за њега свето а затим му сурово одузето. Обојицу је живот на кратко обрадовао и дао им повода да му се радују, али то је трајало само тренутак, после их је бацио у провалију.

Ту се налази Гогољева слика Петрограда. Поред свих разноликости у његовом животу, издвајала се једино она која је значила бити човек, не уклапати се у орнаментику града, имати лице човека. Петроград остаје град завијен у маглу који сваком ко ово пожели постићи одузима душевни мир, па и живот.

Милан Максимовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.