„Eво шта замишљам – замишљам неку децу која се играју на неком великом пољу жита и све. На хиљаде мале деце, а никог у близини – никог одраслог, мислим – осим мене. А ја стојим на рубу неке сулуде литице. Шта треба да радим – треба да уловим сваког ко се залети да падне са те литице у провалију – мислим, ако трче и не гледају куда иду, треба да се појавим однекуд и уловим их. То је све што бих радио, по цео дан. Био бих само ловац у житу. Знам да је сулудо, али то је једино што бих стварно волео да будем”
Ловац у житу
Kултна прича о тинејџерском бунту, роман Ловац у житу, aмеричког писца Џерома Дејвида Селинџера је објављен 1951. године, као роман за одрасле, јер у то време жанр омладинске књижевности није постојао. Роман се најчешће тумачи као неуспели покушај главног јунака Холдена Колфилда, или прецизније речено антијунака, да се повеже се другим људима, док се константно бори са страхом од одрастања и покушава да задржи свој идеализовани поглед на детињство. Кроз то тумачење посматрамо Холдeна како се сусреће са разним представницима друштва: од најугледнијих, као што су његови професори, па вршњаци, пријатељи и познаници, те припадницима радничке класе којима припадају таксисти, представницима свештенства у виду часних сестара, туристима и на крају и људима на маргини, као што су макро и проститутка које сусреће у хотелу. На тај начин нам је представљено људско друштво у малом и Холденовa интеракцијa са њим.
Лицемерје одраслих и Холденов страх од одрастања
Радња романа се одвија крајем четрдесетих или почетком педесетих година прошлог века и пратимо неколико дана у животу Холдена Колфилда, шеснаестогодишњака, који је избачен из школе јер је пао све предмете осим књижевности. Холден одлучује да напусти школу пре времена и оде у Њујорк, па се највећи део романа бави његовим авантурама у Њујорку, док покушава да се повеже са другим људима и пронађе своје место у свету. Оно што га спутава у томе јесте веровање да су сви одрасли преваранти и лажови који се стално претварају и чији су поступци лажни, због чега их осуђује. У складу с тим, не жели да се повинује друштвеним правилима, јер сматра да она одрасле претварају у лицемере, те се пита, зашто су људи искројили толико правила кад она спутавају аутентичну егзистенцију у свету одраслих? Због тога Холден осећа одбојност и одвратност према свету одраслих, али оно што себи не признаје јесте да, са једне стране осећа страх од тога да ће и сам постати лицемерна одрасла особа, а са друге, страх да неће бити прихваћен и да неће успоставити дубљу везу са другим људима. У том смислу, његова одбојност према друштву је одбрамбени механизам, који је произашао из страха од неприпадања, као и страха да неће пронаћи подршку и дубљу физичку и емотивну конекцију са другим људским бићем, те да ће и сам постати лицемер, чији се живот састоји из празних конвенција. Међутим, тај одбранбени механизам га даље спутава да пронађе управо то за чим чезне. Његов однос са одраслима не може да функционише, не зато што он њих одгурује од себе јер их сматра лицемерима, већ зато што он њих не схвата озбиљно већ их у старту отписује и у њиховом присуству се понаша потпуно извештачено, детињасто и незрело, што одрасле нервира и због чега га не схватају озбиљно и не пружају му подршку каква му је потребна. На крају, његова жеља да никада не одрасте је неостварива, због чега долази до конфликта и унутар њега самог.
Холденови неуспели покушај да ступи у сексуалне везе је такође занимљив и доста говори о њему као личности и његовој борби са самим собом и друштвом које га окружује. Холден се налази у лиминалној фази, прелазном периоду између детињства и одраслог доба, a сексуални чин можемо схватити као иницијацију у свет одраслих. У томе видимо Холденову муку. Са једне стране он жели да остане дете, наивно искрено и неоптерећено друштвеним правилима, а са друге жели интимност коју би му пружио сексуални чин, али није у могућности да га оствари. Међутим, да ли је то због тога, како он каже, јер не може да спава са женом са којом не осећа дубљу конекцију, што можемо протумачити тиме што је он аутентична особа, за разлику од одраслих, који су у стању да лажирају блискост (дакле још једна критика испразности друштва), или једноставно зато што он још увек није спреман да уђе у свет одраслих и одрекне се детињства. Највероватније је у питању и једно и друго.
Прича долази до свог врхунца у тренутку када Холден посети своју сестру Фиби и она му пребацује што њега ништа не занима, ништа заиста не воли и ништа му се искрено не свиђа. На то он њој препричава своју фантазију- како жели да буде Ловац у житу и спашава децу да не падну са литице у амбис- што се тумачи као његова жеља да спасе децу од одрастања. Тада му Фиби скреће пажњу да је погрешно протумачио песму „Comin’ Thro’ the Rye“ ирског песника Роберта Бурнса из 1782, и тиме нарушава његово виђење детињства и одраслог доба.
Холден и господин Антолини
Једина одрасла особа коју је Холден заиста поштовао и чије мишљење је ценио је био господин Антолини:
Он је био можда најбољи наставник кога сам икад имао, тај г. Антолини. Био је прилично млад, не много старији од мог брата Д.Б.-а, и могао си да се зезаш с њим а да ипак не изгубиш поштовање према њему. Он је био тај који је на крају подигао оног дечака што је скочио кроз прозор, тог Џемса Кастла о коме сам вам причао. Стари г. Антолини му је опипао пулс и све, а онда скинуо капут, пребацио га преко Џемса Кастла и однео га скроз до амбуланте. Уопште није марио што ће сав капут да се окрвави.
Професор га прима у стан и пружа му уточиште у тешким тренуцима, и за разлику од других, озбиљно схвата кризу у којој се Холден налази, па му говори:
Тај пад према коме се, по мом мишљењу, крећеш – то је посебна врста пада, ужасна врста пада. Ономе који пада није омогућено да осети или чује кад тресне на дно. Он само пада и пада. Све је то намењено људима који су, у ово или оно доба свог живота, тражили нешто што њихова средина није могла да им пружи. Или су мислили како њихова средина то не може да им пружи. И тако су престали да траже. Одустали су пре него што су уопште и почели.
„Не желим да те плашим”, рекао је, „али могу сасвим јасно да те видим како великодушно умиреш, на овај или онај начин, за неку крајње безвредну ствар”.
Након тога професор му даје папир на којем је написао мудрост Вилхелма Штекела: Особина незрелог човека је што хоће да за нешто славно умре, док је особина зрелог човека што хоће да за нешто скромно живи.
У свему овоме видимо да је господин Антолини једина одрасла особа која разуме Холдена, јер су у овим реченицама сумирани сви Холденови проблеми. Из тог разлога је још тужнија сцена током које се Холден буди и затиче професора како га милује по глави. Страшно потресен, Холден бежи из професоровог дома. Како год да протумачимо ову сцену она ће бити жалосна. Ако је професор само покушао да пружи утеху изгубљеном дечаку са којим је саосећао, Холденова реакција показује колико је Холден заиста лишен нежности и утехе, да је сваки физички гест тумачио као нешто изопачено и перверзно. Са друге стране, није чак ни важно каве су биле професорове намере, важно је како се Холден у том тренутку осећао. А њему је било непријатно и осетио се издано од једине одрасле особе којој је веровао. Једина особа која га је разумела и која му је пружила подршку је такође лицемер са задњим намерама. Додатна страхота је у томе да Холден сав згрожен наслућује читаоцима да је преживео покушаје злостављања од других мушкараца кад каже: Знам више перверзних типова, по школама и свуда, од иког кога сте икад срели у животу, а такви увек застране кад сам ја у близини. У том контексту његов страх је потпуно разумљив. Кроз ово откриће добијамо још један слој психологизације лика који нам објашњава зашто је толико подозрив према старијима, због чега има проблем са сексуалношћу и зашто жели да остане дете.
Још једна траума која је утицала на његово психичко стање је трагична смрт млађег брата Елија. Као ни за сексуално злостављање, ни о Елијевој смрти не сазнајемо више детаља, међутим, Холден се стално враћа тој трагедији и Ели му је стално у мислима, те без обзира на то што нисмо упознати са поједностима, јасно нам је да је ова трагедија један од Холденових окидача.
Неопходно је узети у обзир да је роман писан у првом лицу, дакле причу нам проповеда јунак, кратко време након догађаја у роману, и како се чини, из неке менталне установе где се налази на опоравку. Оно што такође морамо имати у виду, када је овакав тип приповедања у питању, јесте то да је Холден који нам прича своју причу непоуздани приповедач. За почетак, не даје нам комплетан увид у ствари, већ одређени детаљи остају скривени; друго, у питању је његов субјективан доживљај света, те не можемо бити сигурни да ли је он уопште на правилан начин проценио ситуацију коју нам препричава, и да ли нам је, на крају крајева, уопште рекао истину. У неким другим причама као на пример у Фокнеровој Буки и бесу, ко приповеда и колико је његова приповест поуздана је од много већег значаја за тумачење, него у Ловцу у житу, али се ни овде не сме занемарити. Термин непоуздани приповедач је увео у књижевност књижевни критичар Вејн Бут 1961. године и ако вас ова тема више интересује, препоручујем вам његову књигу Реторика прозе која се детаљно бави поступцима приповедања и шта они са собом носе.
Црно-бели свет и лик Џејн Галагер као недостижни идеал
Битан лик у роману је и Џејн Галагер – девојка која је Холдену посебно драга али која се уопште не појављује у роману. Без обзира на то што она постоји само у Холденовим сећањима и у разговору између Холдена и Стредлера, она је један од важнијих узрока Холденовог понашања. Ако се не варам, Холден одлучује да напусти школу неколико дана раније јер га је погодило сазнање да је Џејн изашла са Стредлером. С обзиром да она није физички присутна у причи и не можемо никако да знамо шта заиста мисли и како се осећа, она је доживљена као идеал; и поред тога, рекла бих да она за Холдена представља наду у будућност и последње уточиште. Све се то мења у тренутку када Холден сазнаје да је она изашла са Стредлером, чиме је идеал урушен и његова последња нада у могућност успостављања истинске конекције са другим бићем, у корену је пољуљана. Колико год да га сматра површним, чак и глупавим, и оличењем свега што је лоше у престижној школи коју похађа, и колико год сматра да не може да верује да би Џејн изашла са таквим ликом, Холден је љубоморан на Стредлера. Не само због Џејн, већ и због тога што се Стредлер уклапа, што је главна фаца у школи, што је физички привлачан и има успеха код девојака, иако му Холден, који је избачен из школе, пише саставе из књижевности. Холденову несигурност видимо у сцени у којој разговара са Стредлером док се овај спрема за излазак, и с обзиром да не зна како да му парира, он почиње детињасто да се понаша, да се глупира и као у шали насрће на њега.
Занимљиво је то што Холден критикује одрасле јер нису аутентични и искрени, али ни он сам није аутентичан ни искрен. На моменте се чак понаша и као компулсивни лажов и мисли да је тиме надмудрио саговорника, али ја бих рекла да тиме само постаје оно што највише мрзи. Ту долазимо до кључне ствари, а то је Холденова мржња према самом себи. Сви његови поступци не штете толико другима, колико штете њему самом. Холден све време саботира самог себе. Његов бунт нема никаквог одјека у његовом свету јер не утиче чак ни на људе који га окружују. Страх од уласка у свет одраслих који је замаскиран наводном мржњом, он оправдава тиме што му смета то што, како смо рекли, свет одраслих има превише правила, и сви морају да се држе тих правила због чега почињу да се претварају. Оно што Холден не схвата јесте да друштво, бар овакво какво ми познајемо, западно друштво, не може да функционише без правила. Из тог разлога је настала и теорија о друштвеном уговору, по којој је западно друштво настало тако што су се људи договорили да уведу правила која се морају поштовати, која би нас све донекле ограничила, али чиме би добили заштиту и сигурност. Тако да живот у друштвеној заједници има своје мане али и предности.
То што Холден види свет црно-белим, детињство идеализује и сматра га невиним и искреним, а одрасло доба осуђује јер је препуно неистине, лажи и претварања, је врло наивно и незрело од Холдена, јер живот не може да се посматра у искључивим супротностима. То је један од разлога због којих га Џејн Галагер толико разочарава, јер у његовом свету, ако она није чисто и неискварено биће онда значи да је притворна и лицемер као и остали. Са друге стране, давно је превазиђена Шилеровска и Русоовска идеја о детету као наивном и невином бићу. Деца итекако знају да буду окрутна и себична, а исто тако и одрасли људи, као што могу да буду зли и окрутни, способни су и за невероватно великодушне гестове, и не могу да се поделе на суперхероје и зликовце.
Социо-економски слој романа и филозофија морала
Oно што је такође важно за разумевање главног јунака, али и самог контекста приче, јесте да Холден припада, могли бисмо рећи, вишој средњој класи. Његова породица нема никаквих финансијских ни егзистенцијалних проблема. Његов отац је угледни адвокат који, како се чини, завидно зарађује. Колфилдови живе у великом стану у центру Њујорка, а Холден похађа скупе школе и не брине о школарини. Како сам каже:
Отац ми је, међутим, прилично богат. Не знам колико зарађује – никада није разговарао са мном о томе – али поприлично, верујем. Он је адвокат неке корпорације. Такви само згрћу паре.
Холден се пита да ли уопште постоји несебичност? Да ли је могуће бавити се таквим послом и бити истински племенит? Како можеш бити сигуран да то не радиш из неке личне користи, егоизма, самољубља и слично? У овим питањима се крије Шопенхауерова филозофија морала. По Шопенхауеру, истински моралан поступак је само онај који је у потпуности несебичан, јер ако тим поступком постижемо неки облик личног испуњења или укидања бола, онда тај поступак губи на моралној тежини.
Кроз ова питања Холден несвесно набасава на Шопенхауерову филозофију са којој се превазилази прича о размаженом тинејџеру. Интересантно је што баш тинејџер поставља та питања, јер једино је још тинејџер, који није до краја упрегнут у машину, није интернализовао друштвена правила, у стању да преиспитује услове друштвеног уговора. Ево шта говори Сали:
Требало би да одеш у неку мушку школу. „Пробај једном”, рекох. „Препуне су лицемера и само учиш не би ли научио да будеш довољно бистар како би једног лепог дана био у стању да купиш проклети ‘кадилак’, и стално мораш да се правиш како ти је тешко ако је рагби-тим изгубио, и по цео дан причаш само о девојкама, пићу и сексу, и сви су издељени у те одвратне мале клике. Ликови који играју кошарку држе се за себе, католици се држе за себе, проклети интелектуалци се држе за себе, ликови који играју бриџ држе се за себе. Чак се и ликови који припадају проклетом клубу „Књиге месеца” држе за себе.
Холден такође критикује и модерни материјализам и конзумеризам на који се често на крају сведе смисао модерног западног човека:
„Узми само кола”, рекох. Рекао сам то веома тихим гласом. „Узми већину људи, луди су за колима. Пате се ако их мало огребу негде и вечито причају о томе колико миља прелазе с галоном бензина, и чим набаве нова кола, већ мисле како да их замене за нека још новија. Ја не волим чак ни стара кола. Мислим, уопште ме не интересују. Радије бих имао неког коња. Коњ је бар хуман.”
Насиље и ескапизам
Посебно ме је изненадио податак да је убица Џона Ленона – Марк Дејвид Чапман – ухапшен са примерком романа и да је касније изјавио како је Ловац у житу његов омиљени роман, те да се поистовећује са Холденом Колфилдом. Чак је на суђењу приликом обраћања прочитао пасаж из романа. Ово ме је зачудило јер је Холден очигледно против насиља у сваком смислу да ми је било тешко да поверујем да је неко толико погрешно протумачио роман. Холден отворено каже како мрзи рат, не воли физико насиље и никада се не туче (осим кад њега туку као у сцени са макроом).
Холденова реакција на неправду у свету и лицемерје друштва јесте да побегне. Прво бежи из школе у Њујорк, а након тога наговара Сали да побегну, да се одвезу
горе до Масачусетса и Вермонта и свуда наоколо, знаш. Тамо горе је ужасно лепо. Најозбиљније”. „Без зезања” рекох. „Имам око сто осамдесет долара у банци. Могу да их подигнем кад ујутро отворе, а онда могу да одем по тај ауто. Без зезања. Сместићемо се у неки бунгалов тамо у неком кампу или негде, док нам трају паре. А онда, кад нам нестане пара, могу да нађем неки посао, па бисмо могли да живимо уз неки поток или негде, а касније бисмо могли да се венчамо или нешто. Зими бих могао да нацепам колико год нам треба дрва и свега. Фантастично би нам било, кунем се!”
Ово је потпуна фантазија чега је и Колфилд свестан, али у том тренутку када наговара Сали, заиста жели да верује да би тај бег решио његове проблеме. Стога одлучује да потпуно занемари то што не воли Сали, чак је ни не поштује, већ је позива из чисте досаде и јер му треба подршка. Када му Сали отворено каже да је његова прича потпуно бесмислена и да су они малолетни, Колфилд се љути на њу јер му руши фантазију и тера га да се суочи са сопственом наивношћу, на шта није спреман. Холден има тенденцију да идеализује потпуно нереалистичне идеје због којих се константно разочарава у стварност. Идеализовао је Џејн Галагер због чега су, у поређењу са њом, све друге девојке плитке, досадне и глупе. На крају ни Џејн не успева да достингне тај идеал због чега Холден одлаже да је назове из страха да ће распршити своје илузије.
Већ сутрадан поново планира да побегне, овога пута сам, и оде негде на запад јер је тамо „све тако лепо и топло и где ме нико не познаје”. Планира да пронађе неки посао на бензинској пумпи и да се прави да је нем, како не би морао да разговара ни са ким. Онда ће саградили малу колибу крај шуме и пронаћи прелепу глухо-нему девојку коју ће оженити, да не буде усамљен: „Ако будемо имали деце, сакрићемо их негде. Купићемо им пуно књига и сами ћемо их учити да читају и пишу”.
Као што видимо, Холден нема храбрости да се суочи са својим проблемима, са чињеницом да му је брат мртав, да је можда био злостављан, да га је потресло то што је сведочио самоубиству школског друга, који је трпео вршњачко насиље, да га је страх одговорности које доноси са собом свет одраслих и да се плаши да ће му живот бити испразан и да ће се свести на празне конвенције. Оно што Холден не схвата, јесте да од ових проблема не може физички да побегне, јер их стално носи са собом. У том тренутку, међутим, он не може ни са ким да подели свој бол, ни на кога да се ослони. Чак су и његови родитељи физички и емотивно одсутни из приче. Кроз кратке коментаре видимо да отац није нежан и да Холден нема високо мишљење о њему, а да мајку жали јер није преболела смрт сина, те да га шаљу у скупе интернате и верују да су тиме испунили своју родитељску обавезу.
Отрежњење
Једина особа чији глас допире до Холдена је његова мала сестра Фиби. Тек када је она изричито тражила да пође са њим, Холден је схватио да ипак има особу на коју може да се ослони, са којом је близак и којој је потребан, као и она њему. Он који не подноси ни представе ни филмове јер су очигледно претварање, који је избачен из неколико школа, па је и побегао из последње, потпуно се шокира када Фиби говори да жели да иде са њим, да одустаје од школске представе у којој је требало да глуми и да не жели да се врати у школу. Овде можемо да закључимо да Холден не верује заиста у све што говори, јер би тада подржао Фиби и позвао је да заједно живе неким аутентичнијим животима, али то се не дешава. Холден жели да Фиби остане, и на крају и он остаје због ње.
Да ли је Холден хтео да побегне зато што је једним делом бића веровао да је ипак проблем у њему? Индикативно је и то што он не пружа никакву алтернативу, не заговара одређене друштвене промене, само поцртава да су чињенице такве какве јесу и да он не може да их прихвати. На крају их ипак прихвата, одлучује да се врати кући, одлази на лечење и планира да се врати у школу. А да ли ће истрајати у својој жељи да се промени и прилагоди, то не можемо знати.