Роман „Слепило” Жозеа Сарамага представља снажну друштвену алегорију која кроз мотив масовног ослепљења преиспитује моралне, етичке и цивилизацијске вредности савременог човека. Слом једног наизглед уређеног система открива колико су људска солидарност, емпатија и одговорност крхке у тренуцима кризе, те поставља питање шта остаје од човечности када нестану друштвене норме и сигурност.
Ова алегоријска дистопија је експеримент који показује колико су темељи западног неолибералног друштва крхки и почивају на претпоставци да неће доћи до значајнијих промена, већих катастрофа и неочекиваних потреса. У роману изненада избија необјашњива „епидемија белог слепила”, а прво што систем предузима, јесте да оболеле појединце изолује, како би наставио неометано да функционише. Овај покушај игнорисања проблема није успешан и „епидемија” се отима контроли. Људи схватају да су препуштени себи и јавља се паника. Како се цивилизацијски механизми распадају, долази до регресије друштва, те намирити основне физичке потребе постаје једини циљ, а егзистенција се своди на пуко преживљавање.
У оваквим околностима испливавају најнижи људски пориви. Отуђени, егоистични и отупели појединац је научен да, у свету у ком влада конкуренција побеђује закон јачег, и зато без друштвене контроле губи све моралне принципе.
„Идилични свет човекољубља у коме су раније живели слепи више не постоји, сада имамо грубу, окрутну и немилосрдну владавину слепаца”
У свету у ком су слепи мањина, друштво је могло неометано да функционише по савременим принципима и пронађе емпатију према угроженима, али када се околности обрну, настају озбиљни проблеми. У заједници која подстиче завист и токсичну компетитивност и одгаја себичног, саможивог и равнодушног поједнца (а то назива индивидуализмом) у мометима кризе, настаје потпуни крах.
Након што слепило постане нова нормалност, један од ликова закључује: „Вероватно су једино у свету слепих ствари онакве какве заиста јесу, рече лекар… па и људи, шта има да се праве фини кад их нико не гледа”. Дакле, људи су толико застранили да се поставља питање, да ли је саосећање уопште инхерентно људима или је само резултат друштвене контроле? Одговор на то добијамо кроз лик лекарове жене која једина још увек види. Она је сведок све патње и једини етички компас у роману. Без обзира на вид, она не злоупотребљава своју моћ, већ покушава да помогне.
Окружена бескрајном патњом, лекарева жена свој вид осећа као казну: „Чему ми служи то што видим Служило јој је да види веће грозоте но што је икад могла да замисли и да пожели да ослепи, ни за шта друго”. У свету слепих, она је аномалија, а њена жеља да ослепи произилази из потребе да припада заједници, да буде попут осталих.
Не смемо заборавити да је читава прича алегорија, и да се „слепило” односи на духовну деградацију и недостатак емпатије и солидарности у друштву: „Мислим да нисмо ослепели, мислим да смо слепци, слепци који виде, слепци који знају да гледају али не виде” као и: „Не постоји слепило него само слепци”. У окружењу духовног и моралног слепила јавља се страх – од болести, губитка контроле али и од других људи. Тај страх је узрок насиља и мањка емпатије, што их даље држи у слепилу и спречава да се понашају људски, солидарно и разумно:
„Већ смо били слепи, у тренутку кад смо ослепели, ослепео нас је страх, због страха ћемо и остати слепи”
У том контексту, особа која види нам даје наду да људска доброта није сасвим нестала и да је препород могућ. Није случајно што је та особа жена, јер су у нашем друштву управо жене те које се брину за старе, немоћне и маргинализоване. Особине које су у патријархалном друштву класификоване као „женске”: осећајност, нежност, брига о породици и ближњима, жеља да се помогне итд. у роману су представљене као једино што спасава јунаке од потпуне пропасти. Насупрот онима који свесно затварају очи пред неправдом, насиљем и патњом других, те одржавају поредак заснован на равнодушности и страху, жена лекара је једина која не може да “затвори очи” пред истином и бира солидарност и саосећање јер: „Највећи је слепац онај који не жели да види”.
Александра Роквић