Како успети у Балзаковом Паризу XIX века

Све што је човечанско страст је. Без ње би нам били непотребни и вера и историја и роман и уметност, каже Балзак, а његови јунаци потврђују ову тезу. У овом тексту бавићу се романом Чича Горио Онореа де Балзака, конкретније, анализом лика Ежена де Растињака и његовом моралном деградацијом. Покушаћу да одговорим на питања ко је Растињак на почетку романа, какве су његове тежње, на који начин друштво обликује његову амбицију и каква особа постаје на крају романа. Ежену се нуде три различита животна пута, па ћемо видети шта сваки од њих нуди, који пут Растињак бира и зашто, те на који начин животне, али и друштвено-историјске околности утичу на његов избор.

Растињака покрећу и највише утичу на његове изборе две ствари: његова лична амбиција – жеља да напредује у друштву, и наравно друштвене околности у којима се налази. Ови чиниоци су и данас кључ за успех и напредак на друштвеној лествици. Амбиција је основни покретач, али њу у великој мери усмеравају друштвене и социо-економске околности, које такође обликују могуће путеве ка остварењу жеља, и то је одувек тако. Реалисти су овога били посебно свесни због чега су се у својим делима често бавили овом тематиком.

У деветнаестом веку у време реализма, роман постаје огледало стварности. Књижевност одражава живот и друштво. Потреси који се догађају у друштвеној и политичкој сфери одувек су се у одређеној мери рефлектовали у књижевном стваралаштву, али када је наступила епоха релизма, то је постао један од главних задатака романа. Балзак је један од првих аутора који усваја и пропагира овакав однос књижевности и стварности, приказујући у својим делима дух и обичаје свога времена. Најједноставније речено – задатак писца био је да аналитички посматра своје окружење, заузме критички однос према савременим појавама и ликовима, из тога апстрахује представнике друштвених слојева, па их што верније прикаже и прати кроз различите ситуације у различитим друштвеним круговима. Тежећи овоме, Балзак кроз судбине својих ликова врло сликовито дочарава друштвена правила свога времена.

Низ француских револуција као и Наполеонова освајања, пољуљали су веру у дотадашњи друштвени систем. Монархија више није Богом дано и непромењиво уређење, народ није тај који треба да служи владару већ управо обрнуто, владар је ту да испуњава вољу народа и буде његов представник. Међутим, револуција је пропала, старе навике је тешко искоренити, а друштвене конвенције које су владале стотинама година се не могу преко ноћи заборавити. Ту је племство које се свим силама труди да одржи своју позицију моћи, иако је сада сиромашно и нема више толико утицаја као некад. Буржоазија се обогатила и сада и она жели моћ и утицај који купује новцем. Због свега тога долази до промена на друштвеној лествици. Дакле, племство има престиж, углед, положај али нема новац, буржоазија са друге стране има новац, али нема титуле и углед који силно жели, због чега долази до размене добара – титуле и положај у друштву постају роба на продају, а новац купује углед, поштовање, па чак и мноралну чистоћу. И управо та проблематика покреће Балзаково дело.

Чича Горио је представник новонастале буржоазије. Он се обогатио на несрећи других током кризних времена, продајући жито по јако високим ценама. Тако је успео да заради довољно да би обезбедио ћеркама велик мираз да се удају изнад свог друштвеног статуса, те је млађа постала бароница а старија грофица. Ти несрећни бракови су склопљени из чисте користи – мужевима је требао новац, а оне су имале велике миразе; њима су требали титула и углед, које им је обезбедила удаја.

Новац је покретачка снага друштва код Балзака јер он је средство којим се испуњавају људске страсти и жеље, које су најснажнија мотивација његових јунака. Лик Ежена де Растињака је пример како амбиција обликује карактер и мења га, а путеви ка успеху који му се нуде су рефлексија времена и друштва које га обликује. Из тог разлога, развој Еженовог лика, од наивног и поштеног али амбициозног студента из провинције, до лика који је у искушењу да прихвати Вотренов предлог и тако посредно постане саучесник у убиству, с обзиром на социјалне околности и друштвено окружење које на њега утиче, је прилично логичан и уверљив.

Наполеон или ваш?

Како успети у Балзаковом Паризу XIX века — Жак-Луј Давид, Наполеон у својој радној соби, 1812.

Оно што не смемо изоставити и чиме су се посебно бавили писци реализма, јесу борбе унутар човека, између човека и његових страсти. Центар света и главна борба налази се у души главног јунака, што је Достојевски у својим романима довео до савршенства. Идеје добра и зла су вечне и општељудске, али како се појединци носе са тим идеама? То питање покреће Балзак кроз Вотренову понуду Растињаку. Сличну проблематику покренуо је пре њега Стендал у роману Црвено и црно и касније усавршио Достојевски у Злочину и казни. И Стендалов Сорел и Раскољников Достојевског, као и Растињак, теже за самопотврђивањем, они су врло амбициозни и помало идеалисти који на почетку приче имају једну врло романтичарску идеју о сопственој изузетности. Они желе моћ, мисле да је заслужују, али се поставља питање да ли имају вољу и снагу да се супроставе и моралном и друштвеном закону, да би своју жељу остварили, да ли су Наполеон или ваш? Да ли ће бити једни од оних који се покоравају закону или оних који праве законе?

Да би успели у друштву потребно је да играју по одређеним социјалним и политичким правилима која тек треба да науче и усвоје да би их успешно применили. Са друге стране, како би постигли свој циљ, принуђени су да се боре са поквареношћу и извитопереношћу друштва, што доводи до колебања између жеље за револтом и притиска на прилагођавање. На тај начин јунаци преиспитују сопствене границе, процењујући у којој мери су спремни на компромис на уштрб почетних идеала и моралних уверења. У тренутку када нестану све илузије и они коначно спознају како функционише свет, мораће да направе избор, али ће их у томе спречавати њихове мане, неодлучности, неистрајаност, страх од последица и неуспеха, грижа савести и слично.

Три животна пута и Растињаков избор

Растињак жели да уђе у високо друштво, и захваљујући родбинској вези са виконтесом Де Бозеан, добија улазницу у највише кругове париског високог друштва. Међутим, он није упознат са низом конвенција и неписаних закона овог друштва, које познају само они који су одрасли у њему, или су дуго његови чланови, због чега Растињак већ на самом почетку греши, и одмах губи наклоност грофице Де Ресто. Тај први неуспех још више учвршћује Еженову решеност да успе, и уз савете грофице Де Бозеан он почиње да склапа слику тога како ствари функционишу у пракси. Грофица Де Бозеан каже:

Поступајте с људима онако како заслужују. Желите да успете; ја ћу вам помоћи. Увидећете колико је дубока женска поквареност, измерићете величину бедне људске сујете. Иако сам пажљиво читала ту књигу о свету, ипак има страница које су ми остале непознате. Сад знам све. Уколико хладније будете рачунали, утолико ћете боље успети. Ако хоћете да вас се свет боји, удрите без милости. И људе и жене сматрајте за поштанске коње које ћете на свакој станици остављати да цркну, па ћете остварити све своје жеље. Запамтите да ћете бити нико и ништа ако не будете имали жену која ће се заузимати за вас. Она треба да буде млада, богата и отмена. Али кријте као благо свако истинито осећање; не дајте ни да га наслуте, јер ћете пропасти. Нећете више бити џелат већ ћете постати жртва. Ако икога заволите, чувајте добро своју тајну!

Дакле и Виконтеса се опекла, иако годинама припада високом друштву. Тек када је и сама повређена, схватила је да у њеном свету новац купује и љубав. Виконтеса више никоме не верује јер ју је њен љубавник оставио због богате наследнице, те она саветује Растињака да заведе младу и богату жену, јер је то најбржи пут до успеха, али да се нипошто не препушта емоцијама које ће га учинити слабим. Брак је у високом друштву доживљен као уговор и проста трансакција, због чега Виконтеса не очекује од свог супруга љубав и нежност, али је очекује од љубавника. Како ју је и љубавник издао због новца, она саветује Растињаку да се у потпуности одрекне емоција ако жели да успе и да све односе са људима посматра опортунистички. Као средство до циља она му препоручује госпођу Де Нисенжан:

Лепа госпођа Делфина де Нисенжан, жена једног банкара, пресвисну од жалости и зависти јер је остала далеко иза своје сестре; сестру више не сматра сестром; те се две жене одричу једна друге, као што се одричу и свог оца. И зато би госпођа де Нисенжан полокала сво блато између улица Сен-Лазар и Гренел, само да уђе у мој салон… Ако ми је представите ви ћете постати њено мезимче и она ће вас обожавати. Волите је после ако можете, ако не, ви је искористите… У Паризу успех је све, он вам је кључ моћи. Ако жене нађу да имате духа и дара, људи ће у то поверовати, ако их ви не разуверите. Тада ћете моћи све што зажелите, свуда ћете имати приступа. Тада ћете сазнати да је свет скуп преварених и варалица.

Успех значи бити популаран у високом друштву, бити позиван у најлуксузније салоне, посећивати најелитније клубове, стећи познанства и везе са моћним људима и тако и сам постати моћан, обезбедити себи углед и положај и постати део оних који владају. Госпођа Бозеан саветује Растињака да то постигне тако што ће шармирати супруге богатих и утицајних људи и оне ће га издржавати и увести у места до којих жели да дође. Када се Растињак запути тим путем и заведе госпођу Де Нисенжан, схватиће да то и није тако једноставан подухват.

Други, бржи пут за богаћење који се нуди Растињаку јесте злочин, који му предлаже Вотрен

Знате ли чиме људи крче себи пут? Блеском генија или умешном поквареношћу. У људске масе треба или улетети као топовско ђуле, или се увући као куга. Поштењем се ништа не постиже… Поквареност је општа појава, таленти су изузетци. Зато је поквареност оружје осредњих способности којих има у изобиљу и на које свуда наилазимо… Такав вам је живот, није то ни мало лепше од кухиње, заудара као она, и ко хоће добро да једе и пије, мора да упрља руке; научите само да их после лепо оперете: у томе је сав морал нашег доба. Ја вам с правом овако говорим о свету јер га познајем. Мислите ли да га осуђујем? Ни најмање. Увек је он такав био. Моралисти га неће никад изменити. Човек је несавршен.

Вотренова филозофија се састоји од идеје да су сви људи мање или више лицемерни, због чега се поштењем не може успети. Он сматра државне законе непоштеним, јер штите богате, а сиромашне држе у потчињеном положају, тако да Вотрен себе поставља изнад закона. Његови аргументи су убедљиви и заводљиви, а наивни Растињак, који је већ окусио раскош париских салона и доживео неуспех када је покушао да их освоји, пада у искушење да прихвати Вотренов предлог.

Скромни живот и спокој наспрам богатства и престижа

Да би поштено успео као сиромашни студент за којег породица одваја последљу пару, потребне су године рада и труда, с тим да коначни циљ није загарантован. Са друге стране, оно што му Вотрен нуди је брзо и сигурно богађење, а све што је потребно да уради јесте да зажмури пред злочином. Колико год била јака његова амбиција, Растињака мучи грижа савести, те он пита за савет свог пријатеља Бјаншона, тако што му поставља Русоову дилему: Шта би урадио кад би могао да се обогати тако што би убио у Кини једног старог мандарина, и то само својом вољом? А Бјаншон му одговара:

Па ти постављаш питање које свако поставља у почетку свог живота и мислиш мачем да разрешиш Гордијев чвор. То је могао да уради Александар; али другима не гине робија. Ја се задовољавам скромним животом у некој паланци, где ћу напросто наследити место свог оца. Човек може сасвим да задовољи своје потребе и у најужем кругу, као и у најширем…Наша је срећа драги мој, увек у целом нашем бићу; стајала она годишње читав милион или сто златника, унутрашње осећање је исто. Ја сам за то да Кинез остане жив

За разлику од Вотрена, Бјаншон не сматра да је злочин једини одговор јер као идеал поставља срећу и унутрашње задовољство, а не новац. Лично осећање задовољства и испуњења првенствено зависи од појединца и његове духовне зрелости и ретко је повезана са материјалним, ако су основне животне потребе задовољене. Бјаншон је задовољан са скромним животом који ће подмирити те потребе и сматра да, када се то постигне, срећа зависи само од нас и нашег душевног стања и нутрашњег осећања спокоја, а тај спокој је немогуће постићи ако је савест оптерећена злочином. Због свега тога Бјаншон радије бира скромни живот сеоског лекара. За Растињака то није довољно, јер да би задовољио своје потребе, он мора и да утоли своју амбицију, а посао правника у некој провинцији који ће добити кад заврши студије неће задовољити његову потребу за престижом, угледом и богатством, стога Бјаншонови аргументи за Растињака нису били довољно убедљиви.

Вотренов предлог је за Растињака ипак био превише екстреман. Његов морални компас није сасвим застранио да би могао свом успеху жртвовати туђи живот. Стога он ипак одлучује да послуша савет грофице Де Бозан. Следећи њена упутства он се приближава Делфини де Нисенжан и учи правила и законе високог друштва. Међутим, како временом увиђа да су они само маска лицемерству, користољубивости, зависти и разним пороцима, он постепено губи морално упориште и запада у пороке: почиње да се коцка, задужује се, постаје љубавник удатој жени и извлачи и посљедњу пару својој породици како би финансирао свој нови живот.

Вотренова филозофија

Балзак у свом Предговору Људској комедији каже: Све што је човечанско страст је. Без ње би нам били непотребни и вера и историја и роман и уметност. Ову идеју да нагони и страсти управљају човеком, да га покрећу да ствара најдивнија али и најокрутнија дела људске историје, писац је уткао у своје стваралаштво јер ју је пронашао међу својим савременицима. Ежен се предаје страстима, а Вотрен који је свестан Еженових амбиција, али далеко искуснији јер је лично упознат са и лицем и наличјем Париза и његових становника, каже:

Ви сте сувише млади да би сте могли добро познавати Париз, доцније ћете дознати да у њему има људи са страстима који себи уврте у главу какву мисао и она их никако не напушта. Они пију воду само са једног извора, и то често устајалу; да се ње напију, они су у стању да продају своје жене, своју децу; продаће и своју душу ђаволу. За неке је тај извор коцка, берза, збирка слика или инсеката; за друге то је жена која уме да им прави слаткише. Понудити таквим људима све жене на свету, они ће вам се подсмевати, јер желе само ону која задовољава њихову страст. Често их та жена ни мало не воли, злоставља их, прескупо им продаје по мало задовољства; па ипак они остају упорни и заложиће и посљедњи покривач само да би јој дали и посљедњу пару.

Вотрен критикује и жене Париза јер ни оне не остају имуне на заводљивост порока и препуштају се охолости и таштини, залуђују се фриволностима и живе за раскош, док морално и финансијски пропадају:

Ако икад уђете у срце које Парижанке, у њему ћете наћи прво зеленаша, па онда љубавника… Јуче је блистала на пријему код неке војводкиње, јутрос је на дну код неког зеленаша. Ето такве су Парижанке. Ако њихови мужеви не могу да задовоље њихову необуздану раскош, оне се продају. Ако не знају да се продају оне ће распорити и утробу своје рођене мајке да у њој потраже нешто чиме би блистале. Оне су за све способне, то је позната ствар.

Смрт чича Гориоа коначно руши све Еженове илузије о свету. Отац који је дао све што је имао својим кћеркама, умире сам и напуштен у највећој беди, док кћерке одлазе на бал након што су му извукле и последњи динар. Чича Горио је сахрањен о трошку два студента, а његове кћери, грофица и бароница, му нису дошле ни на сахрану. Све маске су коначно спале и лицемерство и бездушност његовог окружеља Ежена снажно потреса, и у налету туге и горчине изговара култну реченицу обраћајући се Паризу: А сад је на нас двоје ред.

Ежен Франсоа Видок (1775 – 1857), портрет, око 1828.

Балзакова инспирација за лик Вотрена је био његов пријатељ Ежен Франсоа Видок, озлоглашени криминалац осамнаестог века, који се сматра оцем модерне криминологије. Видок је почео да бежи од закона још са 14 година, када је случајно убио свог инструктора мачевања. Успевали су да га ухвате али никако нису могли да га задрже јер би сваки пут успеo да побегне из затвора, најчешће тако што је био одличан у прерушавању. У то време је чинио разне прекршаје, од фалсификовања докумената до учествовања у двобојима и убиства. Успео је да избегне и вешала али је по свему томе постао толико познат да му је било тешко да се крије. Зато је понудио шефу департмана за криминал у Паризу да у замену за амнестију постане његов доушник. Тако је најозлоглашенији криминалац Париза постао шпијун. Тада је имао 32 године. Убрзо је основана и посебна тајна полицијска јединица под његовим вођством, чији је задатак био да надгледа и прати све полицији познате криминалце. Инсистирао је да се запошљавају само бивши криминалци јер су они најбоље познавали правила на улици и процењује се да су Видок и његова јединица до краја 1820. успели да смање проценат криминала у Паризу за 40 посто. Практично је сам осмислио модерну криминалистику – осмислио је систем за организацију и чување података, увео у истрагу балистику, отиске прста, отиске стопала, правила за обезбеђење места злочина, форензичку антропометрију и многе друге ствари без којих данас не бисмо могли замислити модерну полицијску истрагу.

Закључак

У Предговору Људској комедији, Балзак за роман каже да је: узвишена лаж истинита у појединостима, што је врло интересана дефиниција реалистичког романа који, док приповеда фиктивну фабулу, преноси и једну дубљу и општеважећу истину. Људске слабости и страсти, врлине и мане, осећања и пороци су нешто што обликује људе и међуљудске односе кроз читаву историју. Балзак попут научника, врши експеримет тако што у својим романима приказује како човек са свим својим врлинама и манама реагује у одређеном историјском тренутку под одређеним друштвеним и социјалним околностима. Кроз његова дела можемо да видимо како се човек мења и прилагођава; испитују се границе његове воље, испитују се значења и узроци моралне деградације и слично.

На крају морамо да се запитамо да ли је тај задатак за писца изводив? Да ли је могуће писати о ономе што се дешава у друштву и остати објективан? Теорија позитивизма која је била врло утицајна у деветнаестом веку сматра да јесте изводиво, али позитивизам је данас превазиђен. Зато нам на крају остаје питање: да ли је за писца могуће остати објективан и непристрасан и да ли је Балзак успео у свом експерименту?