Како је настало Карловачко појање?
Карловачки прота Танасије Поповић није знао ноте, али су му се као појцу и стручњаци дивили. На позив патријарха Јосифа Рајачића, Корнелије Станковић је по завршетку студија 1855. дошао у Сремске Карловце, како би наше црквено појање ставио у ноте ради очувања. Прота Танасије је одлазио неколико пута у Беч, а Корнелије је долазио у Карловце како би слушао, бележио, хармонизовао и марљиво проучавао српско народно црквено појање проте Танасија. На темељу тог мелографског рада установљено је чувено Карловачко црквено појање. Сам се Корнелије чудио дару, гласу, вештини и знању попа Танасија и више пута му јавно одао признање. Корнелије Станковић је позвао проту Танасија да пред бечким музичарима отпева неколико композиција, а они су се дивили дару и вештини једног српског свештеника. Саставивши Српско црквено карловачко појање Корнелије је приказивао своје вокалне композиције на духовним концертима у Бечу, у сали Музичког друштва, 1855. и 1861. године.
Век од уједињења Српске православне цркве у Сремским Карловцима
Сремски Карловци који су били треће седиште Српске православне цркве после Жиче и Пећи, прошле године су обележили 100 година од уједињења Српске православне цркве.
Пошто је Васељенска патријаршија дала сагласност да се све епархије у Краљевини СХС присаједине у “Свету Аутокефалну Уједињену православну Српску Цркву”, престолонаследник Александар је у име краља Петра I признао црквено уједињење.
После проглашеног и одржаног Сабора у Београду сви чланови тога Сабора отпутовали су у Сремске Карловце и на Дан Сабора Срба светитеља, у недељу 12. септембра 1920. године, на свечан начин прогласили уједињење Српске православне цркве и њено уздизање у степен патријаршије, укинуте 154 године раније.
Свечаност је одржана у саборној дворани Патријаршијског двора, која је за ту прилику била украшена сликама из новозаветне и националне историје, које су насликали Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић.
Било је ту и оригинално Мирослављево јеванђеље, као и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице, а на столу крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, а завршена је благодарењем у патријаршијској цркви
Из књиге: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1920-1970 (Београд, 1971).
Из књиге: Василије Константиновић, Споменик минулог доба (Сремски Карловци, 1900).