Анегдоте о Сремским Карловцима (II део)

Како је настало Карловачко појање?

Карловачки прота Танасије Поповић није знао ноте, али су му се као појцу и стручњаци дивили. На позив патријарха Јосифа Рајачића, Корнелије Станковић је по завршетку студија 1855. дошао у Сремске Карловце, како би наше црквено појање ставио у ноте ради очувања. Прота Танасије је одлазио неколико пута у Беч, а Корнелије је долазио у Карловце како би слушао, бележио, хармонизовао и марљиво проучавао српско народно црквено појање проте Танасија. На темељу тог мелографског рада установљено је чувено Карловачко црквено појање. Сам се Корнелије чудио дару, гласу, вештини и знању попа Танасија и више пута му јавно одао признање. Корнелије Станковић је позвао проту Танасија да пред бечким музичарима отпева неколико композиција, а они су се дивили дару и вештини једног српског свештеника. Саставивши Српско црквено карловачко појање Корнелије је приказивао своје вокалне композиције на духовним концертима у Бечу, у сали Музичког друштва, 1855. и 1861. године.


Век од уједињења Српске православне цркве у Сремским Карловцима

Сремски Карловци који су били треће седиште Српске православне цркве после Жиче и Пећи, прошле године  су обележили 100 година од уједињења Српске православне цркве.

Пошто је Васељенска патријаршија дала сагласност да се све епархије у Краљевини СХС присаједине у “Свету Аутокефалну Уједињену православну Српску Цркву”, престолонаследник Александар је у име краља Петра I признао црквено уједињење.

После проглашеног и одржаног Сабора у Београду сви чланови тога Сабора отпутовали су у Сремске Карловце и на Дан Сабора Срба светитеља, у недељу 12. септембра 1920. године, на свечан начин прогласили уједињење Српске православне цркве и њено уздизање у степен патријаршије, укинуте 154 године раније.

Свечаност је одржана у саборној дворани Патријаршијског двора, која је за ту прилику била украшена сликама из новозаветне и националне историје, које су насликали Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић.

Било је ту и оригинално Мирослављево јеванђеље, као и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице, а на столу крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, а завршена је благодарењем у патријаршијској цркви

Из књиге: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1920-1970 (Београд, 1971).

Из књиге: Василије Константиновић, Споменик минулог доба (Сремски Карловци, 1900).

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Notna_Gradja/Stampana_Izdanja/Liturgije/M_III_05_001?search_query=%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B5#page/4/mode/1up

Љубица Петковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.