Аница Савић Ребац je била књижевница, историчарка филозофије, проучавалац хеленске културе, преводилац и професорка Универзитета у Београду.
Рођена је 4. октобра 1892. године у угледној новосадској породици. Отац јој је био Милан Савић, дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске, а мајка Јулијана Савић (рођена Давидовац). О Аничиној мајци једва да се нешто зна, осим да је пореклом Гркиња и да је Аница ликом подсећала на њу. О Аничином оцу Милану постоји пуно података, попут оних да је био књижевник (писао је приповетке, путописе, комедије, огледе, књижевне критике итд), књижевни преводилац и културни радник. Одрастао је у имућној грађанској породици. Поуздано се зна да је његова мајка била потомак Грка из породице Десанчића, тако да Аница у свом родослову, и са мајчине и са очеве стране, има предака грчког порекла. Аница је била јединица, те је имала неподељену пажњу и љубав својих родитеља, који су били у потпуности посвећени њеном одрастању и образовању. Нису се одвајали од ње ни када је отишла у Беч на студије, ни када се, после удаје, преселила у Београд.
Кућа Савића у Новом Саду била је центар окупљања књижевника, уметника и осталих значајних и виђенијих личности с почетка 20. века који су посећивали дом њеног оца, мећу којима су Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Урош Предић и многи други. Аница је одрастала, емотивно сазревала, учила и интелектуално се формирала под утицајем идеја и живих узора из свог непосредног окружења. Истовремено је водила интензивну преписку са значајним људима свога доба, од који се издвајају Милан Кашанин и Милош Црњански. У Новом Саду она завршава српску основну школу, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи и Српску православну велику гимназију
У генерацији матураната поменуте гимназије из 1909. године Аница је једина девојка. За усмеравање њених способности и интересовања најзаслужнији је њен отац Милан. У својој аутобиографија наводи како јој је отац од раног детињства уливао љубав и дивљење према старој Хелади, уводећи је у грчку митологију, у Хомера и Плутарха. У раној младости окренула се књижевности, а захваљујући очевом подстреку, почела је да преводи и објављује преводе. Са 12 година, објавила је превод краћег одломка из Бајроновог спева Манфред у листу Бранково коло, а наредних година је свој стваралачки рад допунила преводима Шелија, Томаса Мора, Пиндара и својим првим песмама „Пан“ и „Ренесанс“. Једина област у којој се до гимназијских дана Аница није опробала, а која ће касније највише доминирати у њеном стваралаштву, јесте научни и филозофски рад.
1910. године уписала је класичну филологију у Бечу. Била је надарена за учење страних језика, па је са лакоћом савладала енглески, француски и немачки језик. Будући да се у најранијем детињству заинтересовала за свет грчке и римске културе, читала је античку књижевност у оригиналу, што ће јој остати професионална преокупација. Пред почетак Првог светског рата, Аница је апсолвирала класичне науке и њена породица се враћа у Нови Сад, где проводе ратне године. Током послератног периода, Аница често одлази у Београд где у уметничким круговима влада ентузијастична атмосфера, па је тако у средишту културних дешавања Београда и свог родног града. Због процедуралних разлога, приморана је да заврши два семестра на Београдском универзитету, тако да тек јуна 1920. године дипломира студије класичне филологије и пријављује тему за докторски рад.
У пролеће 1921. године Аница се венчала са Хасаном Ребцем, службеником Министарства вера Краљевине СХС. Како никада није писала о свом интимном и емотивном животу, мало је познато како су се упознали и заволели. Однос Хасана и Анице био је однос пун љубави, разумевања и подршке, упркос различитим политичким и верским предрасудама средине на које је наилазио њихов мешовити, православно-муслимански брак. Насупрот стабилности и ослонцу које је имала у браку, након дипломирања за њу почиње период професионалне несигурности и трагања. Са образовањем и знањем које је поседовала
желела је да ради на факултету, али није било могуће продрети у универзитетске кружоке. Стога је Аница отпочела своју каријеру као професорка латинског језика у Трећој женској реалној гимназији у Београду. Веома је волела свој професорски позив, а остала је упамћена као врсан педагог. 1926. године у Београду је основан први PEN центар у Југославији, а Аница је као афирмисана песникиња и есејистичарка, заједно са Десанком Максимовић, била међу првим кандидаткињама књижевницама за чланство у овој међународној организацији писаца, есејиста и романописаца, које је касније и додељено. 1929. године објављује своју прву књигу, збирку песама Вечери на мору.
У фебруару 1930. умире њен отац, што ју је дубоко погодило, а у јесен исте године Аничин супруг бива премештен у нову службу у Скопљу. Почиње да ради у тамошњој Женској реалној гимназији и то ће означити нову фазу у њеном животу која ће трајати све до
почетка Другог светског рата. После Беча, Новог Сада и Београда, Скопље је Аници изгледало као сушта супротност градовима широких хоризоната у којима је живела. Радила је хонорарно и на скопском Филозофском факултету, надајући се да ће моћи ту да добије стално радно место, али то се очекивање није остварило. Током десетак година, Аница ће радити на шест радних места, од којих ће нека бити чак ван Скопља, и двапут бити пензионисана. Свесна места које јој у друштву припада а које јој је било ускраћено и упркос атмосфери која није деловала нимало охрабрујуће, Аница је много радила и пуно постигла. Наставила је да се бави истраживањима која је започела у Београду и да проширује област својих интересовања. Водила је живу преписку са Лудвигом Радермахером, Хансом Лајзегангом, Гершомом Шолемом, Томасом Маном (чија је дела преводила и популаризовала), Ребеком Вест (ауторка је била чест гост у дому Ребаца, а у чувеној путописној књизи о Југославији Црно јагње сиви соко, Ребека Вест пише о Аници и Хасану, именујући их Милица и Мехмед)… Предплатонску еротологију, као докторску дисертацију, Аница је одбранила 1932. године у Београду. Уследиће и Аничине студије „Гетеов хеленизам“, „Љубав у филозофији Спинозиној“, „Мистична и трагична мисао код Грка“, „Платонска и хришћанска љубав“, „Калистос“ итд. Темељно проучава Његоша и Лучу микрокозма преводи на немачки језик.
Када почне Други светски рат, Аница ће се поново наћи у ситуацији да због крупних историјских догађаја мора да мења и место боравка и службу. Претходно ће доживети још један тежак ударац – 1939. године умире њена мајка Јулијана. Од априла 1941. Скопље је под бугарском окупацијом и велики део српског становништва тада напушта град. Хасан је многоструко угрожен. Покушај Анице и Хасана да се уз подршку британске дипломатске мисије извуку са Балкана пропада. Прво се настањују у Трстенику и Врњачкој бањи, да би 1943. побегли у Београд и ту дочекали крај рата. 1945. године Аница је постављена за професорку у Четвртој женској гимназији у Београду, а те исте године бива премештена у Женску реалну гимназију у Сарајеву. Са завршетком рата, имала је педесет две године, за собом више од две деценије службовања у разним местима, докторат и мноштво објављених радова. Најзад, октобра 1946, постављена је за ванредну професорку Универзитета у Београду, за предмет Историја римске књижевности и латински језик. Хасан Ребац поново улази у јавни живот и све се полако враћа у мирније токове. Међутим, Аница је са подозрењем дочекана на београдском Универзитету – није било нимало лако бити једина професорка на месту где су донедавно предавали само мушкарци, иако се знало да је изузетан интелектуалац са широким образовањем и знањем класичне филологије и светске књижевности. Не наилазећи довољно ослонца међу старијим колегама, Аница се окренула студентима и млађим колегама, а симпатије су биле узајамне. Након њене смрти, најбоља и најзанимљивија сведочанства о њој стигла су управо од њених ђака и асистената. Предана и посвећена педагошком раду, она је налазила времена да ради у Институту за књижевност САНУ, у Удружењу књижевника, у АФЖ-у, да буде активна учесница у друштвеним збивањима и прати дух времена. Један за другим излазе есеји, студије и преводи, а велики део своје радне енергије и времена посветила је Његошевом делу. Текстови „Његош и богомилство“, „Његош, Кабала и Филон“, „Песник и његова позиција“ спадају у најсмисленије што је о њему написано у домаћој књижевности. У послератном периоду, Аница је препевала Његошеву песму Луча микрокозма и на енглески језик (након што је то претходно урадила на немачки, иако је, нажалост, тај превод први пут објављен тек 1986.године у оквиру Аничиних сабраних дела), тиме пруживши огроман допринос у презентовању домаће културе европском духовном свету. Истовремено преводи велики Лукрецијев спев De rerum natura (О природи ствари) са латинског на српски, који је добио високо признање у домаћој јавности. Но, Аничин вероватно најзначајнији рад о историји естетских схватања код старих Грка, остао је незавршен. Све што је успела да напише до пред смрт објављено је постхумно под називом Античка естетика и наука о књижевности. Дубоко је веровала у значај изучавања класичне филологије и у потребу истраживања занемарене хеленске традиције у националној култури. „Јер хеленски је геније творац највишег типа човека, и најпотпунијег, до сада, козмоса. И није нам мање сродан и драг стога што су нам силе које су то градиле загонетне.“[1]
[1] Аница Савић-Ребац, „Хеленски видици“, Студије и огледи, стр. 145.
Почетком педесетих година, злослутна сенка превлачи се преко Аничиног живота: њен супруг обољева и ту почиње дуга агонија. Од самог почетка његове болести, она зна да је крај његовог живота завршетак и њеног. Њена каријера је у успону, свет је заинтересован за њена истраживања, али она 1953. године отказује приспеле позиве да учествује на међународним скуповима. Хасан је умро августа те исте године, а она исте ноћи врши покушај убиства пререзавши вене. Захваљујући лекарској интервенцији, Аница је остала у животу, али против своје воље. Одважно је живела последње дане свог живота, читајући литературу о античким самоубиствима. Ни други покушај самоубиства, овога пута струјом, није донео жељени резултат. Решена је у својој намери и пре трећег покушаја, прибрано завршава све оне послове које успела до тада: саставила је тестамент, завештала имовину, колекцију портрета и личну библиотеку и рукописе, поклањала пријатељима предмете од сентименталне вредности итд. Убила се метком у срце, у среду 7. октобра 1953. године у своме стану у Београду.
(Портрет Уроша Предића из 1919. године. Највероватније је тада већ упознала Хасана, јер се зна да је златну наруквицу украшену зеленим каменом она добила од њега и да је реч о породичном накиту. Колики је значај придавала тој наруквици, као показатељу љубави и припадања, види се по томе што ју је ставила на руку приликом израде портрета, али и по томе што ју је, у дане када се припремала за самоубиство, поклонила пријатељици, са жељом да јој донесе љубави и среће у браку.)
Тумачења њеног самоубиства су разна, али сигурно је да је изазвало запрепашћење иако га је најављивала. Њен добровољни одлазак у смрт подстакао је друге на размишљање о филозофским аспектима таквог избора. У опроштајном тексту, Аница је изнела своју најдубљу истину о смислу живота. У средишту њене животне концепције јесте појам љубави. За Аницу, љубав је била не само основна филозофска категорија, већ и начин живљења примерен обрисима њене емотивне грађе. Одрекавши се живота лишеног смисла, она је својом смрћу афирмисала љубав као највишу вредност постојања.
- Основни извор за податке о животу и раду: Вулетић, Љиљана, Живот Анице Савић Ребац, Београд, 2002.