Анегдота из живота митрополита Стевана Стратимировића
За митрополита Стратимировића су говорили да је био веома строг, али и праведан. Свештеници су га се веома бојали.
Једанпут дође код њега у Карловце неки поп из Лике својим послом и митрополит га задржи на ручку. Сиромах попа од страха није ништа окусио. То примети митрополит па му рече: „Оче, зашто ти не једеш?, а сиромах попа му одговори: „Ма жље је кози брстити, кад је вук гледа“.
Једном пред митрополита изађе неки познати попа из Срема пијан, а митрополит му рече: „ Та ти си, оче, пијан!“ – „А ко би и имао куражи да изиђе трезан пред Вас!“ одговори попа.
(Јавор 1882.)
Године 1807, када се појавила Тицанова буна у Срему, 8. априла стигао је митрополит Стратимировић у манастир Врдник да би побуњенике умирио, али у томе није успео. Тицан закуне своју чету, те неке људе разреди на своја места, неке да поседну пут који води у Карловце да се митрополит не би могао вратити у двор, а самом митрополиту да поручи да му није слободно вратити се у Карловце, него да остане у манастиру Раваници као заробљеник.
На путу ка Врднику дошао је до прве страже на крају села, а стража повиче на њега: „Стој!“ Митрополит проговори: „Шта је то христијани моји, та ја путујем у Беч, кроз туђе народе, па ме нигде тако не предусретоше, као ви деца моја!“
Стража га опколи са пушкама, а један стражар рече: „Јесте тако, оче наш, али на теби је свила и кадифа, а ми смо голи и боси, па ти нећеш наш терет цару да кажеш.“ На ово митрополит ништа не одговори , већ викну на кочијаша: „Терај!“ Кочијаш пукне бичем, шест коња скочише и полетише. У исти мах један врднички сељак пуче на митрополита из пушке. Митрополит се на убицу окрене речима: Хеј, брајко, пукло ти срце до сутра!“ За дивно чудо, тај здрави човек је сутра дан умро, а о томе је увек причала и жена покојникова. У том је часу митрополит бацио анатему на Врдник и никад више у Врдник дошао није, нити је анатему порекао.
Митрополит Станковић, знајући за овај случај, дође у врдничку цркву и дивним словом каже народу како и зашто су више од 30 година били лишени архијерејског благослова, те је он дошао да им да благослов и скине анатему.
(У Фрушкој гори од М. С. Српкиње III.)
- Из књиге: Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба (Загреб, 1900) 153-154. стр.
Анегдота из живота Симе Милутиновића Сарајлије
Сима Милутиновић је био ђак и у Карловцима. Но ту је рђаво прошао, јер су га истерали из школе. Ђорђе С. Ђорђевић пише о томе: „Крута дисциплина онога времена у школи није годила Симину духу; он се огреши ради чега професори потпомогнути митрополитом Стратимировићем навалише на доброга директора Андрију Волнија, те истераше из пете класе поезије Симу са још неколико другова, међу којима беше и Димитрије Давидовић, доцнији први наш новинар.“
И ова је осуда била оштра, како вели Шафарик, а још се тадашње моралисте не задовољише њоме, већ га и из самог града прогнају… Јаков Игњатовић вели да је истеран због читања забрањених књига и писања слободоумних песама.
- Из књиге: Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба (Загреб, 1900) 73.стр.
Анегдота из живота Бранка Радичевића
Бранку Радичевићу је замерано што није учестовао у револуцији 1848. године. Те године Бранко је кратко боравио у Земуну. Једне вечери састаше се грађани, чланови одбора у кафани „Код анђела“, тамо се нађоше неки гости који их нису пристојно поздравили. Међу гостима, оним старцима је нарочито упао у очи један млад човек слободњачког понашања. Он их при уласку не поздрави и тиме је већ навукао немилост ове старе господе. Већ по спољашњем његовом изгледу мислили су да је од „горе“ (из Беча) дошао, а по говору му видеше да мора бити из школе „злогласног“ Вука.
То већ беше довољно да се гнев господе проспе на тог младића. Говорили су злогласним тоном о Вуку провоцирајући их. Младић који је чуо сваку реч окрете се и рече: „Па за слепце и није сунце!“. То беше страшно… Тако штогод да се усуди тај жутокљунац да рекне старом „гражданину“ и „совјетнику“. Усудио се ружити власт…
И за час се ту створила полиција да по заповести строгог господина тог младића затвори, где ће морати провести ноћ са лоповима и скитницама, па ће имати времена да размисли, како се ваља понашати према господи!
Младић се узалуд опирао затвору, јер није ништа учинио против закона. Полиција га баш хтеде одвести, кад изненада, као deus ex machina уђе у кафану господин Игња Васиљевић и заузе се за младића приказавши га оном старом господину као свога пријатеља песника Бранка Радичевића, но старци се можда на то не би ни обзирали да нису дознали да је он син царинског ревизора Радичевића. И тако повукоше своју заповест натраг и не затворише га.
.