Почела бих ово парафразирајући једног од најзначајнијих југословенских рок новинара, Бранка Вукојевића, који је још пре више деценија писао да је питање да ли је рокенрол уметност, још увек, дилема само глувих. Као посебан жанр музике, који је настајао педесетих и шездесетих година прошлог века, он се све више развијао и напредовао, допуштајући да на њега имају утицаја и остале уметности, не само музика, као и да он има утицаја на друге уметности.
Наравно, оно што је највише и најчешће имало утицаја на музику била је књижевност. Још за време експресионизма и импресионизма, књижевност, сликарство и музика почели су да „сарађују”, да се прожимају међусобно. Књижевност и музика, постале су веома присне поготово с почетком 20. века. Неки жанрови толико су узнапредовали да се њихови текстови, уствари, могу називати књижевношћу, само са звуцима инструмената у позадини; а кад смо већ код књижевности, ред је признати да и у њој самој има музике, да њен ритам нарације, њено убрзавање и успоравање води ка музичкој логици текста. Свака књига, био то роман или поезија има свој тон, ритам, складност.
Тако долазимо до рокенрола, који уме бити потпуно нескладан, хаотичан и нападан, ако је у питању, на пример, панк.
Почнимо са претпоставком да је рок музика постала једна веома озбиљна уметничка форма изражавања која је свој нагласак имала на младима, на бављењу идеологијом, слободи, побуни итд. Њен начин ка усмеравању вредностима значајно је другачији од других уметничких облика. И баш као што је рок музика тако постала део опште културе, политике, друштва, итд. књижевност рок музике је постала део књижевног света. Рокенрол је доживео да буде разматран као друштвена и културна појава, а не маргинална и субкултурна.
Гробница за Бориса, човјече
На рокенрол музику најчешће је имала утицаја поезија али и проза. Познати романи били су у називима песама или чак албума, поготово ако је неко из бенда био опседнут књигама, поезијом или романима, што је био врло чест случај са рокерима шездесетих и седамдесетих година. Неке познате књиге су биле узрок настајања специфичних звукова великих бендова. Тако је на психоделичност Пинк Флојда утицала, тада веома популарна Тибетанска књига мртвих коју су фанатично читали чланови бенда. Тако је сасвим очекивано да су, на пример, неке Боувијеве песме прожете темама из романа, с обзиром да је он био велики читалац и обожавалац свих уметности, а поготово књижевности.
Но, хтела бих да пређем на домаћи рокенрол који ме је увео у свет наше књижевности понајвише и због којег ме је први пут опсела мисао о уделу књижевности у рокенролу уопште. Елем, реченица у овом поднаслову је стих Азрине песме Филигрански плочници, са истоименог албума. Прочитајмо целу строфу:
Ја сам краљ
Судбина је метреса
Са застакљеним очима
Управо прелазим улицу.
Понекад и осјетим, на врховима прстију
Гробница за Бориса, човјече.
Наводим ове стихове јер су то стихови у којима се може осетити колико мешање књижевности у рокенрол може да буде преко потребно, поготово ако се добро употреби, како је то Штулић маестрално урадио у овој песми. Наравно, потребно је познавати, у овом случају, сам Кишов роман Гробница за Бориса Давидовича, и проблеме који су уследили након његовог изласка. Мрачну позадину коју има сама књига такође је добила и песма. Такорећи, позадина књиге и осећај који пружа стопио се са песмом која даје исти осећај и призвук. Наравно, то нису једини Штулићеви стихови вредни помена, читав његов опус и неке песме које је написао су маестралне и стварно би само глуви или слепи могли рећи да то није чиста поезија која заслужује место не само у музици већ и у књижевном свету.
Кад смо код југословенског рокенрола, обавезно се морају споменути стихови Миљковића који су се нашли у познатим рок песмама Партибрејкерса, Бијелог Дугмета и Забрањеног Пушења. Бијело Дугме (и остала два бенда) су у једним од својих најпознатијих песама употребили Миљковићеве стихове из песме Поезију ће сви писати. Код Бијелог Дугмета у питању је стих „Ко не слуша пјесму, слушаће олују” (Пљуни и запјевај моја Југославијо), који у Бранковој песми изгледа овако:
Ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
Ко не уме да слуша песму слушаће олују
али:
Хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој?
Обе песме добијају снагу и неку визионарску слику (јер је књижевност једна визионарска уметност, као и рокенрол) , само због тог моћног стиха.
Забрањено пушење у својој песми Од историјског АВНОЈ-а каже: „Слобода очигледно није умјела да пјева”, алудирајући не само на Миљковићеву песму већ саму Миљковићеву слободу која пева.
Партибрејкерси су стих из исте песме: „Тамо где је било срце стајаће Сунце” савршено уклопили међу јаке хард рок рифове у песми Хоћу да знам.
Дакле, песма коју је Бранко написао 1956. постала је једна рок песма с обзиром колико су се стихови из исте употребљавали у „рокенрол химнама” бивше Југославије. Иначе, Бранко Миљковић је, по званичној причи, извршио самоубиство у 27. години. Ето још једног доказа да је био рокер међу песницима, јер су га касније копирале познате рок иконе умрле у 27. години, познати „Клуб 27”: Џенис Џоплин, Џими Хендрикс, Џим Морисон, Курт Кобејн…
Рокенрол за нобела
Наравно, сви знамо да је Боб Дилан 2016. године добио награду свих награда – Нобелову награду за књижевност. Моје одушевљење и радост није могло бити веће, иако сам знала да некоме као што је Боб Дилан није потребно никакво признање нити награде које показују колико је он велики уметник, песник, писац, приповедач.
Да се подсетимо, један од најбитнијих задатака књижевности, и уметности уопште, јесте да допре до слушалаца, гледалаца, читалаца. Мора да допре до наших умова, до наших душа, да нас покрене, надахњује, а понекад и спаси. Боб Диланова музика је савршен пример свега тога.
Ако је ико уздрмао јавност, власт и младе нараштаје био је то Дилан са својим огромним стиховима, које је довољно само читати, без пропратне гитаре и усне хармонике у позадини да би се видела сама њихова музикалност, хармоничност и лепота.
Очајни и љубоморни књижевници и уметници света, глуви у метафоричном смислу, бунили су се награди називајући је неправедном и бесмисленом зато што су сматрали да је тим текстовима потребна музика како би стихови добили смисао, или им је чак сметало то што је познат већ за живота. Ако и даље не верујете, ево пар најпознатијих Диланових стихова на енглеском и превод Драгослава Андрића на српски језик, такође диван:
Oh, what did you see, my blue-eyed son?
Oh, what did you see, my darling young one?
I saw a newborn baby with wild wolves all around it
I saw a highway of diamonds with nobody on it
I saw a black branch with blood that kept drippin’
I saw a room full of men with their hammers a-bleedin’
I saw a white ladder all covered with water
I saw ten thousand talkers whose tongues were all broken
I saw guns and sharp swords in the hands of young children
And it’s a hard, and it’s a hard, it’s a hard, it’s a hard
And it’s a hard rain’s a-gonna fall.
Превод Драгослава Андрића:
О, шта си видео, плавооки сине?
Шта све виде, мили, усред те туђине?
Новорођенче међ вуцима што реже,
И друм од драгуља од кога сви беже,
Црне шуме видех, и крв по том дрвљу,
Људе с чекићима замазаним крвљу,
Поплављен трем видех, а у тој бараци
Триста говорника с језиком у шаци,
И оштре мачеве и пушке хајдука
Што их је нејака дечја вукла рука,
А кад се све стиша, пашће тешка киша,
Пашће тешка, тешка, пашће тешка киша.
Оставићу на вама да процените да ли је ово књижевност или „само” рокенрол.
Још рокенрол - књижевних судара
Тренутке додира рокенрола и књижевности не можемо ни побројати. Хаксли је можда био у дослуху са хипи покретом (из будућности), а Џегер је написао Simpathy for the devil инспирисан Мајстором и Маргаритом. Џо Страмер је Ghetto Defandant написао инспирисан Рембоом и осталим симболистима, а Морисон је гутао и Рембоа и Блејка, и чак свој бенд назвао по Хакслијевим Вратима перцепције (The Doors of Perception). Песма White rabbit од Џеферсон-а отворено алудира на Алису у земљи чуда. Пети Смит је Мајаковског видела као прву рок звезду, јер: руски песник, малолетни анархиста, лепи 22-годишњак у јурњави од полиције. Он је још тада имао рокенрола у себи и својим песмама. Дакле, и рокенрол је био у књижевности још док није постојао у музичком облику.
Дакле, може се рећи да, ако књижевност носи музику у себи, онда и рокенрол у себи чува, тумачи и преобликује књижевност. Ако изолујете поетски јако вредне рок стихове, остајете без музике, а ако из музике избаците текстове скраћујете књижевну уметност за нека поетска ремек-дела.
Сара Степановић