У свом читалачком искуству имао сам у рукама књиге које су биле наизглед тешко читљиве, дугих реченица, са ретким пасусима и дијалозима (Врата раја Анджејевског, Сатантанго Краснахоркаија, да поменем само давнашњи и скорашњи наслов). Садржај би им се могао препричати у реченици-две, али их памтим по атмосфери коју су писци створили тим својим необичним стилом. Захваљујући њиховој умешности али и одважности да читаоце поведу „путем којим се ређе иде”, они који поклоне своје време и поверење да буду сапутници бивају награђени јединственим искуством да доживе, проживе (па и преживе) оно што у стварности нису (а можда и неће).
Употреба човека Александра Тишме је још једна таква књига. Текст је, попут непроходне мрачне шуме: „густ“, без пасуса, поглавља су ненумерисана и без поднаслова, реченице често дуге, дијалога је мало. Ако зазирете од такве шуме и не закорачите у њу, нећете ни видети ни осетити дрвеће које је чине, јунаке особене а сличне по напору да преживе; дрвеће које као јединке не значе пуно, али зато шуму чине очаравајућом, и када је наизглед мрачна и тешко проходна.
Прилаз овој шуми ми се чинио питомим, романтичним чак. Писац ми на почетку пажњу усмерава на свеску – споменар са црвеним корицама и златним словима исписаним „Poesie”, која ће уводној јуњакињи послужити као дневник. У глави већ чујем гитару и очаравајући глас Јосипе Лисац са почетка албума Дневник једне љубави. Но то сетно расположење не траје дуго јер већ први наредни корак ме премешта пет година унапред када болнички кревет наговештава да ће романтика, ако је и буде, бити трагична. Прве сенке у шуми.
Знатижељу да сазнам шта у дневнику пише, Тишма подстиче на разне начине: свеска временом прелази из руке у руку као драгоцен артефакт, повезујући тако ликове којих је све више и који на маргину остављају наизглед главну јуњакињу с почетка, ауторку дневника. А када, коначно, негде пред крај прочитам те дневничке записе, остајем разочаран и наизглед преварен њиховом баналношћу – док не схватим да је писац тиме показао да су животи не само ауторке дневника већ и свих осталих ликова, овако или онако у вези са њом, банални. Њихова ретка зрна хтења бивају самлевена у јалов прах, нешто због склопа њихових личности,
али понајвише деловањем жрвња историје.
Панорамска слика преломних година историје XX века, године пре, током и након Другог светског рата, дата је фрагментарним описима судбина за историју наизглед небитних ликова, без чије трагике, пак, она не би била то што јесте: слика сумрака цивилизације. Фрагменти тих судбина су разбацани и просторно и временски, хронолошки претумбани, па о појединостима смрти јунака сазнајемо много пре њих самих, док они још живе са надом да ће савладати искушења. Сви ти фрагменти су, осим у једном случају (не рачунајући дневнички запис), исказани у трећем лицу, но са зналачки вођеним током свести, савршено психолошки оправданим, као да су у питању исповести. По томе су у складу са оним јединим фрагментом из првог лица, исповести једне од јуњакиња о одласку у концентрациони логор и преживљавању траума до њега, у њему и после њега.
И тако сам дубоко загазио у мрачну шуму – роман – у којој јунаци романа – дрвеће, са муком покушава да се издигне ка сунцу које живот и његов смисао значи. Читалац на тај начин бива упозорен и на мрачне шуме које сам људски род ствара, на мрак тоталитаризма који јединке спутава да остваре или макар оправдају сопствена очекивања и смисао постојања. У таквом окружењу крећу сумње, летаргично мирење са ненаклоњеном судбином или се све наде усмеравају у спас са неба. Јунаци овог романа тако временом постају безлични, па зато у овом
осврту не помињем ниједно њихово име. Када је мрак шуме превелик, дрвеће у њој није више битно, има само употребну вредност. Као и људи у мрачним временима што постају небитни и бесмислени, попут дневника с почетка. То је та језа која ме прожима и сада и упозорава: не дозволимо да у нашој шуми (поново) завлада мрак тоталитаризма.
Неколико седмица након читања романа био сам у прилици да одгледам драматизацију Бориса Лијешевића и Федора Шилија, режисера и драматурга представе у копродукцији неколико позоришта. Захтеван задатак и тим вреднији остварен подвиг. Захваљујући сјајној изведби и у тој мрачној шуми је могло да се распозна дрвеће и њихово испреплетано грање. Подела у којој су глумци играли више ликова савршено је одговарала утиску о њиховој безличности. Монолози изговорени директно публици помогли су да се уочи опасност мрака и у ово наше овдашње сада. Најјачи утисак је, пак, био текст изговорен као цитат из романа. Нема боље илустрације да су оба ова значајна уметничка остварења, роман и представа, достојни да стоје раме уз раме, уздигнуте главе, пред публиком која може да им се поклони на крају.
Михаило Крстић