У расплинутости између
човечје и вучје душе, Хари Халер залази у интелектуалне и човеку неретко недостижне поноре сопствене личности које идејама и закључцима стреме изнад времена, културе и оптштеприхваћености друштва, у њима наилазећи на Моцарта, Гетеа, па и Новалиса, размишљајући о Декартовој или Паскаловој мисли. Живи у убеђењу да је његово биће саткано од две душе, анималистичке и људске, божанске и сатанске, сурово и непријатељски суочене у једном телу, док се у њему заправо крије портрет живота хиљаду душа које се наизменично огледају у Хермини, Марији, Паблу и другим ликовима овог нобеловског и ванвременског романа у којем се преплићу психоаналитички и аутобиографски аспекти.
Своје окружење успева да разуме само до баријере схватања самог себе, а његови ставови о околини и свему што га окружује се огледају управо у сопственој резигнираности, незасићености и неумољивој отуђености од спољашњег, грађанског света. Хари, противник свакодневних уживања у једноставним задовољствима на крају управо у њима проналази спас, oне бивају његова катарза као и непосредно након само уточиште. Почетак његових записа, једнак натпису „Само за лудаке” пружа образложење степена његове изолованости од спољашњег света, духовну кризу, самоубилачке идеје, као и ненамерну тежњу ка изванредној аутентичности. „Усамљеност је независност, а ја сам је прижељкивао и стекао током дугог низа година. Независност је хладна, ох да, али је и спокојна, чудесно спокојна и пространа, као онај хладни и тихи простор у коме се окрећу звезде”, написао је аутсајдер, идвидуа далеко изван граница које може да достигне један грађанин. О Харијевој запослености већим питањима живота и смрти, људског ума, његовог бескраја и интелектуалности која прераста у генијалност, наратор у једној реченици о питању вечног укрштања мира и бола у Харијевом животу, даје објашњење изузетности самог Степског вука: „Да ли су кратки, ретки часови среће изгледали и ублажили зао удес Степског Вука, тако да су најзад срећа и патња били једно другом равни, или је чак можда кратка, али снажна срећа оних малобројних часова упила у себе сву патњу, због чега је добила већу вредност, то је опет једно од питања о коме докони људи могу да мозгају ако желе.”
А о његовој безвремености, вечном умећу неспокојног ума и живота, Хесе нам казује: „Силник пропада због силе, грамзивац због новца, покорни пропада служећи, а онај који тражи насладу пропада од сласти. И тако је Степски Вук пропадао због своје независности.”