Ове године обележавамо четири века од рођења великог Француског комедиографа и глумца, који је живео и стварао у седамнаестом веку. Његово право име је Жан Баптист Поклен, али како професија коју је изабрао није у то време била поштована од стране друштва, а како ни његова породица није одобравала његов избор каријере, он је одлучио да узме псеудоним Молијер, по којем је и остао познат.
Књижевно-историјски контекст
Молијер ствара у Француској, у периоду када апсолутизам краљеве власти јача, и Хенрик IV и Луј XIII, теже да створе апсолутистичку монархију због чега долазе у конфликте са феудалцима. Отпор феудалаца је коначно сломио Луј XIV и довео апсолутистичку монархију до њеног врхунца. Све је подредио себи и све је морало да служи краљевој слави. Краљева власт је неприкосновена, сви прописи су се морали строго поштовати, разрађена су детаљна правила понашања, манири и одевање у свакој ситуацији и слично.
Таква правила преносе се и на уметност те је 1635. године у Француској основана Aкадемија чији је посао био да утврди законе поезије и да контролише да се они поштују. Што значи да је она наметала књижевни укус и одређивала која дела треба да буду цењена а која одбачена. Временом су правила постајала све апсурднија и детаљнија, а Академја је почела да одређује изразе за сва осећања, уводи нове речи у језик, и исто тако их избацује.
Ево шта каже Кохан у својој „Историји западноевропске књижевности“: Ова академија прописивала је песницима да осећају и мисле према заповестима. Као што дворанин не сме да наруши ни једно од правила етикеције, не сме да наруши строгу и мртву лепоту каквим живљим показивањем свога осећања, каквом изјавом која би излазила из утврђеног реда, – тако и у поезији све треба да буде добро уређено и по пропису, ништа не сме да нарушава установљене обичаје. Прави таленти инстинктивно су тежили да, и кроз мртве облике, установљене од академије, истакну своју оргиналну физиономију; али то беху готово бесплодна упињања, јер су сурови прописи ограничили чак и тако великог песника тога доба као што је Молијер.
Најпознатији и најутицајнији теоретичар класицизма или како Кохан каже псеудокласицизма био је Боало, који у своме делу „Песничка уметност“ износи правила стварања из тога времена, где истиче како постоје „апсолутни закони лепоте“ које је потребно пратити како би настало уметничко дело. Узори се налазе у антици, која је идеал и императив, а како уметност треба да причињава задовољство и изазива само племенита и позитивна осећања, приликом подражавања стварности, треба увек бирати оно што је лепо и пријатно. Боало такође истиче како се у потрази за лепим треба искључиво ослонити на разум, како би били сигурни да нешто јесте заиста лепо, оно треба да испуњава све критеријуме разума о лепоти. Такође прописује детаљна правила за сваки песнички облик и књижевну врсту и критикује Молијера да је вулгаран.
Доводећи овакво стање у уметности до екстрема јавља се маниризам који тежи театралности у изразу тако што претерује у суптилностима које су неприродне и патетичне, што ће Молијер посебно исмејавати у својим делима. Оваква атмосфера није постојала само у Француској. У Шпанији је рецимо маниризам добио име гонгоризам по Луису Гонгори који је сматрао да читаоце треба покренути милозвучношћу и музикалношћу, па су његови следбеници често одлазили у крајност толиким преукрашавањем својих дела да су постајала потпуно неразумљива. У Италији овај правац назван је маринизам по његовом оснивачу Ђан Батисту Марину који је сматрао да је главни песников циљ да зачуди, због чега је у своја дела често уносио неуобичајене мотиве, сложене метафоре, игре речима и антитезе. И када на тај начин сведете уметност само на форму она губи сваки идејни или емоционални садржај па се онда можемо запитати да ли су таква дела уопште уметност.
Молијерова критика извештачености високог друштва
Због тога што се залагао за спонтаност и природност и исмевао овакво стваралаштво и понашање у својим комедијама, Молијерове драме су често биле забрањиване, па је неке од њих морао и да преправља како би могао да их постави на сцену.
Ево шта каже Кохан шта се догодило када је изашао Тартиф: Када се појавио Тартиф, ни сам краљ није могао да одоли једнодушном притиску свога племства и он забрани да се игра комад. Молијер се обрати молбом краљу и успе да добије допуштење, али председник Де Ламоанон забрани комад после прве представе. Молијер с муком успева да преда краљу другу молбу. Њу краљу предају два глумца у Фландрији; онда се појави забрана архиепископа Гардуена, који, под претњом одлучења од цркве, забрањује да се приказује, слуша и чита овај Молијеров комад. Тек након петогодишње борбе, он најзад успева да добије право за слободно приказивање свога комада.
Због свега овога Молијер је морао да се довија како да исмеје понашање аристократије а да дело не буде забрањено. Тако је у „Смешним прециозама“ на примеру грађанки из провинције исмејао вештачку каћиперску моду. Малдон и Като, јунакиње ове комедије упорно покушавају да имитирају даме из високог друштва, а с обзиром да је такво понашање у њиховој свакодневици потпуно апсурдно, комика и сатира су додатно изражени. Парижанке су се ипак увредиле и успеле да привремено забране комедију, за то време Молијер је прерадио дело избрисавши неке грубе шале и изменивши једну сцену. Након само петнаест дана, по краљевом наређењу забрана је скинута а „Смешне прециозе“ стичу огроман успех широм Француске.
Луј XIV позива Молијера на вечеру Жиром
Смешне прециозе
Комедија почиње дијалогом између Лагранжа и Ди Кроазија, двојице младих просаца који су увређени непристојношћу којом су их примиле две младе девојке које су они хтели да запросе. Лагранж одмах увиђа због чега су се девојке понеле тако негостопримиво једва понудивши им и столице и каже: Знам ја због чега смо били ниподаштавани. Прециозност није заразила само Париз, она се исто тако раширила и по унутрашњости, и наше смешне госпојце су је добро сркнуле. Једном речи, њихова личност је мешавина прециозе и каћиперке. Видим ја шта треба човек да буде па да је лепо примљен… Због оваквог понашања девојака њих двојица одлучују да им се освете и да им покажу њихову наивност и глупост.
Насупрот блесавој занесености Магделон и Катос имамо лик Горжибуса, Магделониног оца и Катосиног стрица. Он је потпуно рационалан и практичан човек који жели добро да их уда и никако не може да разуме зашто се оне мрште и на саму помисао на брак, који он сматра нечим светим и неприкосновеним. Као права прециоза Магделон му одговара да брак следи тек после дугих пустоловина: Брак увек треба да иде иза читавог низа догађаја. Треба заљубљени да уме да се допадне, да може да саопшти своја узвишена чувства, своју нежност, деликатност, страст и да његово удварање иде према примљеним формама.
Под утицајем љубавних романа тога доба, Магделон и Като сањају о префињеном, нежном и отменом удварачу чије ће се удварање вршити по тачно утврђеном правилу из тих романа, због чега је за њих непојмљиво да започну роман браком, то јест од самог краја. Оне не само што критикују младиће због њиховог недостатка префињености и непознавања правила понашања каћиперског света, већ и показују своју површност критикујући начин одевања младих просаца, замерајући им што немају чипкане украсе на ногавицама, и што на њиховим шеширима нема пера, што им на оделу нема довољно украса и што им чакшире требају бити шире. Oвим Молијер извргава руглу тадашње девојке које су своје понашање усклађивале са правилима понашања детаљно описаним у Карти нежности Мадлен де Скидери.
Она је ауторка и утицајна богата дама тог времена у чијем салону су се састајале угледне даме и гoспода из највиших слојева. Њени романи препуни су отмица јунакиња, најчшће смештени негде на оријенту, препуни дугих дијалога који рефлектују салонску моду и идеје тог времена. А њена славна Географска карта нежности је мапа Аркадије – античке пасторалне утопије – чији топоними представљају љубавне теме. Неки од села на карти се зову: Ситне Пажње, Нежна Писамца, Лепи Стихови итд. и ти путеви на мапи воде до нежног пријатељства, али ако случајно скренете са пута можете завршити на језеру равнодушности.
Магделон и Катос ову мапу схватају превише дословно. У својој сулудој жељи да се што више приближе идолима и узорима из овог и сличних приручника и књига тог времена, Магделон и Катос су пожелеле променити своја досадна и свакодневна имена у нека префињенија, која би боље одговарала њиховом префињеном духу и самим тим се боље уклопила у идеал како треба да изгледа и понаша се једна дама која се води правилима узвишеног стила.
Да ни нижи слојеви нису остали имуни на чари узвишеног стила, Молијер нам показује кроз ликове слуга варалица Маскарија и Жодлеа који се представљају као маркиз и виконт. Они долазе у посету Магделон и Катос и захваљујући њиховим лажним титулама најтоплије су примљени, за разлику од Лагранжа и Ди Кроазија. Разговор између четворо прециоза Молијер искориштава да нам покаже комику њиховог китњастог и неприродног изражавања, па тако столице Магделон назива удобности за разговор, огледало- саветодавцем дражи, а узвишени је мозак. Када слушкиња најави да је дошао један слуга који пита да ли су госпођице код куће јер његов господар жели да их посети, Магделон је ужаснута њеним простачким изражавањем и говори јој: Кажите: Дошао је један неизбежни који пита да ли сте у околностима да будете видљиве. Када Катос понуди Маскарија да седне она му говори: Али, молим вас, господине, не будите неумољиви према овој наслоњачи која вам шири руке већ четврт часа; задовољите мало њену жељу да вас загрли.
Када се Магделон и Катос пожале Маскарију како у Паризу још увек нису познате али да желе да припадају отменом друштву и да буду оне те које ће међу првима да сазнају ако је неко некоме изјавио љубав, написао песму, и уопште, да буду у току свакодневних дешавања високог друштва, Маскариј им обећава да ће их упознати са најфинијим духовима Париза и основати код њих једну Академију финих духова, тако да се у Паризу неће саставити ни најмањи стих а да оне у то не буду упућене. Овде писац упире прстом у популарне салоне великих дама тога времена где се наводно ценила уметност, ученост и узвишен дух, и доводи у питање њихов ауторитет и компетенцију, истичући да у њима влада извештаченост, неискреност и притворност, јер су чланови таквих салона заправо само жудели да буду у центру пажње и центру догађања и тако први сазнају најновији трач.
Молијер се кроз лик Маскарија такође подсмева самопрозваним уметницима који се хвале великим бројем песама, сонета, епиграма и мадригала које су написали а који су високо цењени у салонима. Такви самопрозвани генији су сматрали да су виртуози у свим облицима уметности, да стварају изузетне и портрете и позоришне комаде и имају такву оштрину духа да пишу најбоље загонетке. Када се Маскариј похвали да је смислио и мелодију за своје стихове, Катос га пита да ли је учио музику, на што он одговара да није јер: Племићи знају све, иако никада ништа нису учили. Овакви квази учењаци исмејани су и кроз лик Трисотена у Ученим женама.
Радња Смешних прециоза кулминира доласком Лагранжа и Ди Кроазија који раскринкавају Маскаријеву и Жодлеову превару, говорећи како су то њихове слуге које су обукле њихову одећу и лажно се представиле. Магделон и Катос које су до сада хвалиле и дивиле се свакој Маскаријевој и Жодлеовој речи више не желе ни да их погледају, а Маскариј закључује: Ето што вам је свет: најмања немилост- и презиру нас они који су нас волели… видим да се овде воли само ташта спољашњост и не цени сама заслуга
Молијерове комедије као критика људских слабости
Али писац се ту не зауставља, у драмама Школа за мужеве и Школа за жене, критикује лицемерство патријархалног мушкарца који гледа на жену као на своје власништво и који од будуће супруге захтева да буде покорна, смерна, посвећена, скромна, без икаквих личних тежњи или захтева. Ликови у тим комедијама чак држе своје веренице затворене како их спољашњи свет не би искварио.
У Тартифу, свом најпознатијем делу, на оштрици критике налази се лажна побожност језуита испод које се крије лицемерство, властољубивост разврат и превара. Оно што тип Тартифа чини још страшнијим јесте његова сналажљивост и везе које има у друштву, у двору и административним круговима, због чега нам је јасно зашто је овај комад толико забрањиван.
Дон Жуан је пак критика развратних племића који су заборавили на морал и за које правила ни друштва, ни закона ни пристојности, не важе. А кроз монологе Дон Жуана, видимо да је његова околина још развратнија.
Лицемерство – то је модеран порок, а сви модерни пороци пролазе као врлине. У данашње време улога човека са врлинама најблагодарнија је од свих улога, а занат лицемера најзгоднији од свих заната. Људски пороци су достојни осуде и никоме није забрањено да их отворено напада; али лицемерство је привилегован порок: он затвара сва уста и ужива безграничну неприкосновеност. Лицемерство пружа људима могућност да се пажљиво чувају један од другога. Дотакни једнога – изазваћеш све… Намере лицемера могу да се открију, могу да се прстом укажу, али они поред свега не губе поверење друштва; довољно је да оборе главу, да смирено уздахну, да подигну очи горе, па да околина пређе мирно преко све њихове злобе… Ја се проглашавам чуваром друштвеног морала, ни о коме немам да кажем добру реч и на престо врлине издићићу самог себе… Ја ћу да постанем заштитник небеске чистине и под тим блаженим видом почећу да гоним своје непријатеље, да их окривљујем за неморал и да изазивам против њих брбљиве суревњивце, а они ће већ учинити своје: разгласиће по свим раскрсницама, обасуће их блатом и сами ће над њима извршити суд. Ето како треба да се користи људским слабостима и ето како може са мало памети да се прилагоди слабостима сваког времена.
Дон Жуан као представник најгорег типа људи свог времена увиђа моћ лицемерства у свом окружењу, и управо уз помоћ њега одлучује да се заштити, искористивши слабости свих људи око себе, тако што ће се привидно покајати, себе прозвати „чуваром друштвеног морала“ и са те висине кудити и критиковати све остале, а себе узвисивати, јер је само он пун врлина. Из тога закључујемо да су привидна углађеност, уредна одећа по последњој моди и маниристички китњасто изражавање, заправо само маске, испод којих се крију сви пороци лицемерног друштва, које Молијер у својим комедијама исмeва.
Аутор проналази комику у нескладу између стварних могућности личности и њених претензија, жеља и на крају поступака. А с обзиром да оштрица критике у Молијеровим делима усмерена ка исмевању обичаја, навика и мана одређене друштвене групе, као и времена у којем живи и ствара, његове комедије, попут Смешних прециоза карактеришемо као комедије нарави, односно друштвене комедије, а оне чији је циљ да исмева пороке појединца који су достигли степен страсти, попут Тврдице, сврставамо у комедију карактера. Молијер у свом делу тежи ка равнотежи и мери, односно заговара аутентичну егзистенцију из тог разлога критикује све оне који је не следе, попут лажних лекара, лажних учењака, лажних пуританаца; и њима супротставља једноставност, спонтаност, природност и искрену емоцију. Приказивајући људске слабости, аутор им се подсмева у нади да ће тај подсмех испунити васпитну функцију, јер је сматрао да људи пристају да буду зли, али да им много теже пада да буду смешни.
Литература:
- Молијер. Изабране комедије. Београд: Издавачко предузеће Србије Просвета, 1951.
- Мокуљски, Стефан Стефановић. Молијер. Београд; Загреб: Култура,
- Група аутора. Повијест свијетске књижевности књ. 3. Загреб: Младост, 1982.
- Група аутора. Повијест свијетске књижевности књ. 4. Загреб: Младост, 19
- Кохан, П. С. Историја западноевропске књижевности I. Сарајево: Веселин Маслеша, 1957.