Филм можете погледати у ДОЦ-у у четвртак 07.04. у 19 часова
Дзига Вертов
Дзига Вертов (1896-1954) један је од најзначајнијих фигура совјетског филма. Вертов је рођен на територији данашње Пољске а након руске револуције је радио у Совјетском савезу.
Након пада Романових 1917. године, Лењин, који долази на власт, постаје свестан улоге коју филм може имати у новом друштву. О томе сведочи и његова чувена реченица: „Филм је за нас најважнија од свих уметности“. Будући да су након револуције антибољшевички уметници емигрирали на запад и са собом однели добар део опреме, а да је увоз због ембарга био онемогућен – млади уметници попут Дзиге Вертова добијају шансу да раде на производњи брзог филмског пропагандног материјала.
Тако 1918. почиње његова филмска каријера. Први посао био је снимање филмских вести у Филмском одељку за публицистику. Први филмови били су кратки исечеци, филмске новости под називом „Кино-око“. То су новости које су снимане ради агитпропа и приказиване су по возовима и паробродима за широке масе. Од 1922. до 1925. године снима серијал филмова под називом „Филм-истина“ (Киноправда) у којима комбинује снимке скривене камере и исечке из предреволуционарне кинематографије. Ова серија од 23 филма снимљена је у складу са марксиситичким принципима историјске дијалектике.
Дзига потиче из „филмске“ породице. Оба његова брата бавила су се филмом и остварили значајне каријере.
Његов намлађи брат, Борис Кауфман, снимио је све филмове веома утицајног француског режисера Жана Вигоа; снимио је и филм On the Waterfront (1954) за који је добио Оскара; такође је снимио једини филм са Самјуелом Бекетом – филм који се зове једноставно „Филм“ у којем глуми Бастер Китон.
Михаил Кауфман је био Дзигин камерман. Заједно са Дзигином женом, Јелисаветом Свиловом, чинили су „Савет троје“. Бавили су се филмском теоријом, монтажом и снимњем филмова.
Дзига Вертов је псеудоним, не зна се ко га је тако назвао. Дзига на руском значи чигра, док реч вертов озанчава окретање. Његово право име је Давид Кауфман.
Човек са филмском камером
Човек са филмском камером (1929) представља најзначајније остварење Дзиге Вертова и класик филмске уметности. То је документарни, експериментални и авангардни филм.
Филм је тек недавно је рестауиран у мање-више оригиналну форму. Пре тога доступна је била само оштећена верзија (део траке био је исечен како би оставио места за музику). Један снимак филма Дзига је оставио у Холадији, и срећна је околност да је ова верзија пронађена јер се ради о режисеру који је изузетно пажљиво режирао и обраћао посебну пажњу на фотографију и кадар.
Човек са фимском камером је изразито комплексан филм. Вертов у њему преиспитује илузионистички карактер филмске уметности. То чини на тај начин што често разбија илузију филмске слике и поступка, што можемо пратити на више нивоа. Један слој је снимање самог човека који снима: ми видимо камермана који снима градску вреву; други слој је трака из те, снимане камере; оно што монтажерка ради са тракама како би створила комплексне колаже које видимо је трећи слој. Тако да нам се у једном тренутку чини да гледамо три филма истовремено. Комплексност филма не служи како би се он мистификовао, већ насупрот, да би се рабила и оголила илузија филма. О томе колико је у овоме успео може се дебатовати имајући у виду саму природу флмске уметности и њеног темељног одређења у слици/илузији.
Документаризам Човека са филмском камером
Дзига је био велики противник филмске фикције, снажно је заступао документаристичку форму. Наспурот увреженом мишљењу, Дзига је сматрао да документарни филм може бити креативнији, динамичнији и занимљивији од фикционалног филма. То је у Човеку са филмском камером настојао и да нам покаже.
Постоји више разлога за његово, готово милитантно, нападање фикционог филма. Један од њих је политички. У контексту грађења новог друштва и новог човека у Совјетском савезу након револуције, Дзига је био убеђен да фикција није прави пут ка остварењу идеала које је револуција заступала. У односу на пре-револуционарни филм који је великом већином био осредња ескапистичка фикција која се служила мноштвом клишеа и стереотипа, овакво документаристичко утемељење филма у „стварном“ животу као и „живим“ и реалним људима представља прави заокрет.
Други разлог можемо назвати естетским. Дзига, као и његова супруга Јелисавета Свилова – која је била и његова монтажерка – били су мајстори монтаже. Они су веровали да документарни филим поседује већи изражајни потенцијал него фикцијски филм. Једном приликом Вертов је изјавио:
„Ја сам филмско око. Ја стварам човека савршенијег од Адама, ја стварам хиљаду људи према разним схемама и предвиђеним плановима. Ја сам филм-око. Од једног узимам руке, најјаче и најспретније, од другог узимам ноге, најлепше и најскладније, од трећег главу, најлепшу и најизражајнију, и монтажом стварам новог, савршеног човека.“
Јелисавета Свилова била је веома значајна личност у Дзигином животу, а њен рад на монтажи својеврсни је пионирски подухват подухват на овом пољу. Монтирала је све Дзигине филмове. Она је такође прва монтажерка која је радила са снимцима из Аушвица на првом филму који је снимљен о овом логору. Такође је корежирала филм о Нирнбершком процесу.
Наслеђе
Тек ће ствараоци 60-их и 70-их година XX века препознати вредност Дзигиних остварења. Жан Лук Годар је током освоје најрадикалније фазе направио филмску групу коју је назвао Дзига Вертов дужина. Код нас, Душан Макавејев је рекао како више ценио Дзигине филмове од Езејнштанових. Са појавом академских филмских програма на универзитетима појављују се студије о Вертову, почињу да се појављују снимци његових филмова, и он постаје део програма на филмским студијама. Пре неколико година, овај филм је проглашен за најбољи документарац свих времена.
Сам Вертов несрећно је завршио. У једном тренутку се разболео, не знамо тачно од чега, али знамо да је та болест узимала све више данка и да је радио све мање. Због природе филмова које је радио све више је почео да губи финансијску подршку филмских мецена. Неки од његових највећих покровитеља су убијени током Великог терора тридесетих година. Током 
Другог светског рата цела његова породица јеврејског порекла је настрадала од стране нациста. Након 1949. са успостављањем Израелске државе, и раскидом Совјетског савеза са Изралеом, нашао се у средишту политичког сукоба. Као јевеин, нашао се на мети прогона и том приликом био је принуђен да се одрекне својих филмова, што чудним сплетом околности није урадио. Како се пењао за говорницу где је требало да се јавно одрекне својих формалистичких погледа и својх филмских експеримената – Човек са филмском камером је један од њих – имао је нервни напад и није могао да говори. Након неколико година, током којих није био активан, умире од рака.
Милан Максимовић
Филм можете погледати у Дигиталном омладинском центру (Војводе путника 1) у четвртак 7.4. у 19 часова