Књижевност за младе често се дефинише као прелаз из књижевности за децу у књижевност за одрасле. Она се, у суштини, формирала када су одрасли коначно почели више пажње да посвећују психологији детета, што се десило тек у осамнаестом веку, када Русо пише Емила или о васпитању. У то време Сара Тример, списатељица и критичарка дечије књижевности прва дефинише књижевност за младе као посебну категорију за читаоце од четрнаест до двадесет једне године. Ова подела је доста широка, па је не треба узимати здраво за готово, с обзиром на узрасте које обухватa jer је разлика између неког ко има четрнаест и неког ко има двадесет и једну годину веома велика.
Књижевност за децу, то јест, дела намењена деци јављају се у седамнаестом веку у облику поучних катахизама. Прве бајке настајале су као део народне књижевности и нису писане за децу. То ће променити тек Ханс Кристијан Андерсен. Али шта је са књижевношћу за младе? Сара Тример је у осамнаестом веку дефинисала категорију, али када писци почињу да уважавају ту категорију, и када почињу да пишу за младе?
Одавно се писало о сазревању само што писци нису циљано писали за ту старосну групу већ су дела те тематике сматрана књижевношћу за одрасле. У теорији, такви романи се називају билдунгс романи. Њихове зачетке имамо још код Волтера у Кандиду, мада се првим правим билдунгс романом сматра Гетеов Вилхелм Мајстер. Такве романе писали су: Дикенс, Балзак, Стендал и други, али како смо већ рекли, сви ти романи иако говоре о искуствима младих, писани су за одрасле. За Селинџеровог Ловца у житу је такође касније схваћено да га највише читају адолесценти, јер су у њему пронашли свој глас.
Прекретница у издавачкој индустрији настаје тек 1967. године објављивањем романа Аутсајдери младе америчке ауторке Сузан Хинтон. Тинејџерка је написала роман о тинејџерима који је дистрибуиран као роман за одрасле, због чега је продаја била лоша. Оно што је изненадило издаваче јесте то што су приметили да продаја расте унутар демографске групе на коју до тада нико није обратио пажњу – професори и наставници почели су да користе књигу у настави! У том тренутку капитализам је уграбио прилику за новом зарадом и створено је профитабилно тржиште за омладинску књижевност.
Наравно, књиге за тинејџере у то време су постојале али су биле превише морализаторске и претенциозне, а новитет који доносе Аутсајдери јесте аутентична прича са којом се тинејџери могу поистоветити. Тако су дефинисане и прве карактеристике жанра – нарација у првом лицу и исповедни тон јунака који се суочавају са проблемима адолесценције, борбе између тинејџерских кланова, трвења између две социјалне групе, алкохол, дрога и слично.
Тако су дефинисане и прве карактеристике жанра – нарација у првом лицу и исповедни тон јунака који се суочавају са проблемима адолесценције, борбе између тинејџерских кланова, трвења између две социјалне групе, алкохол, дрога и слично
Тридесет година након овог преокрета долази до још једног. Излази Хари Потер. Он је коначно порушио границе између књижевности за децу и одрасле, читалаца је било свих генерација а као најпродаванија књига икад, утицала је на издаваштво и начин на који ће се књиге рекламирати. Читалачка публика се још једном раширила, те долази до нагле експанзије жанра јер издавачи почињу више да улажу у промоцију и издавање књига за младе, које постају популарне, па екранизоване, попут Сумрак саге, Игра глади, Криве су звезде, Предности једног маргиналца и слично.
Интересантно је како се унутар категорије „омладинска књижевност“ појављују сви жанрови: научна и епска фантастика, дистопија, крими, мистерија, трилер, драма, хорор, романса, историјски, савремени и сви они баве се питањем идентитета, психо-физичког здравља, породице, зависности, друштвених односа и романтичних и пријатељских, те развода и живота са једним родитељем. Заједнички именилац који их све повезује јесте осећај да нигде не припадамо.
Пре десетак година појавила се нова категорија „New Adult“, књижевност за „нове одрасле“. У питању је књижевност усмерена на двадесетогодишњаке коју најчешће и пишу двадесетогодишњаци. Јунаци су углавном студенти, у потрази за послом и својим местом у свету. Са једне стране, живе потпуну слободу којој су као бунтовни тинејџери тежили, а са друге се суочавају са одговорношћу коју та слобода намеће. Велики број таквих романа има елементе еротске књижевности која нуди прозор у свет у ком се живи од данас од сутра, везе су интезивне, страствене, а кратке или турбулентне.
Нарација у првом лицу причу чини интимнијом, бурне реакције и ток мисли главне јунакиње или јунака су нам експлицитно дати док многи романи поготово они из области фантастике, користе заплете који се састоје из својеврсне иницијације јунака у свет одраслих. Па тако он иде у некакав поход, током којег открива себе и на крају којег постаје мудрији, истражује своје способности и физичку и менталну снагу да би на крају победио тј. постао одрастао, као што је на пример случај у Играма глади. To је често приказивано и метафорички кроз иницијалну смрт ликова као у Харију Потеру. Хари се са седамнаест година, баш пред пунолетство предаје Волдемору који га убија, након чега се он технички враћа из мртвих, што значи да је прошао иницијацију и ушао у свет одраслих.
Адолесценција се у књижевности сматра лиминалном фазом коју можемо сликовито замислити као некакаву нестабилну теразију која стално вага између детињства и зрелости, живота и смрти, али и открива и мери да ли је неки поступак моралан или неморалан, да ли је одређени избор прави или не и тако даље.
Укратко смо претресли основне карактеристике жанра и споменули смо да јунак кроз причу преиспитује свој идентитет, међутим потребно је истаћи и на који начин он то постиже. Ликови романа откривају себе увек у односу према својим вршњацима али то није специфично за омладинску књижевност, то је општељудска ствар, само што нам је у тим годинама више стало до мишљења вршњака јер још увек нисмо до краја изградили себе, трудимо се из петних жила да будемо кул и популарни. Исто тако, највећи број идеја о томе шта је правилно, нормално, културно, пристојно, па и морално и добро, су друштвени конструкти и конвенције. Да би тинејџер ушао у свет одраслих треба да научи да игра по тим правилима и зато он који још није „искварен“ „индоктриниран“ да тако кажемо, може да им се искрено супротстави, да преиспитује та правила и опипава њихове границе.
На тај начин долази до конфликта у роману. Ликови бивају кажњени због поступака којима су свесно или несвесно прекршили правила одраслих. Неки романи иду и корак даље и стварају потпуно искривљен дистопијски свет чије су вредности потпуно застраниле па је револт главног јунака у очима читаоца оправдан, а јунак мора пронаћи свој унутрашњи компас и водити се њиме борећи се за слободу. У таквим романима преиспитује се и ментална и физичка снага јунака до крајњих граница. На тај начин се екстремно наглашава амбивалентност и комплексност свакодневних избора стварног живота у свету одраслих, па централно питање није више ко сам ја, него шта је моја дужност, која је моја улога у друштву а шта је моја одговорност.
Такође морамо да узмемо у обзир да се књижевност за младе развила из моралитета и да је у основи увек имала дидактички моменат. Исто тако, знамо да се идеја о томе да ли је улога књижевности да подучава или не, мењала кроз историју књижевности, али какав је данас став по том питању када говоримо о омладинској књижевности? Чини ми се да она кроз недоумице и конфликте које јунаци превазилазе на неки начин ипак усмерава читаоца ка универзалним
вредностима модерног друштва, упозорава на грешке због којих ће бити кажњени, у највећем броју романа добро ипак побеђује, иако све није, како то најчешће бива у дечијој књижевности, црно-бело.
Када сумирамо све што је до сада речено остаје на крају питање да ли је књижевност за младе све оно што млади читају или само оно што се пише искључиво за њих? То питање треба поставити писцима, издавачима и вама драги библиофили.