„Могуће је осећати страхопоштовање пред Толстојевим умом. Одушевљавати се Пушкиновом елеганцијом. Уважавати морална истраживања Достојевског. Хумор Гогоља. И тако даље. Али желимо да личимо само на Чехова”.
Руски писац Сергеј Донатович Довлатов Мечик, рођен је 3. септембра 1941. године у Уфи, граду југозападно од Урала, као Сергеј Мечик, где је породица за време рата била евакуисана из Лењинграда. Отац му је био Донат Исакович Мечик, позоришни редитељ, Јеврејин, а мајка Нора Сергејевна Довлатова — позоришна глумица и лекторка јерменског порекла. 1944. породица напушта Уфу и враћа се у Лењинград, родитељи се разводе након чега се Нора Довлатова преудаје и њен син Сергеј преузима презиме свог очуха Довлатов по коме је и остао познат.
У роману Кофер, Довлатов о својим родитељима пише: „Моји родитељи су се често свађали. Затим су се развели. При чему је развод по свој прилици, био једини мирољубиви чин у њиховом заједничком животу. Један од ретких случајева у коме су се моји родитељи сложили“.
Средњу школу је завршио у Лењинграду 1958. године. Након тога уписао је Филолошки факултет, одсек за фински језик на Универзитету у Лењинграду, али је већ на другој години студија био избачен са факултета. Током двогодишњег студирања Довлатов је стекао бројна познанства од којих је свакако најзначајније пријатељство са руским песником Јосифом Бродским, који за Довлатова каже: „Он је једини руски писац чија ће се дела читати свуда у свету“.
У периоду 1960-62. године, био је у браку са својом првом супругом и колегиницом Асјом Пекуровском. Након што је напустио факултет и био регрутован у војску, њихов брак се распада. Развод је званично финализован 1968. године.
Служећи војни рок Довлатов је једно време обављао дужност чувара совјетског логора на северу земље у Републици Коми. На овом искуству аутора засновано је његово дело Зона које се састоји из четрнаест прича из живота робијаша и њихових чувара. У том периоду Довлатов упознаје Јелену Давидовну Ритман са којом ће имати двоје деце – кћер Катарину и сина Николаја. После 1965. године престаје са служењем совјетској армији, враћа се у Лењинград и поново се окреће књижевности и писању.
Желећи да се оствари у улози професионалног писца, радио је као новинар и уредник за неколико издавачких кућа и једно време студирао Журналистику на Универзитету у Лењинграду, али у Совјетском Савезу ипак не успева да објави своја дела. У интервјуу Виктору Јерофејеву каже: „Ја нисам новинар духом. Мене не интересују чињенице, ја бркам, много лажем, ја нисам скрупулозан ни енергичан – нисам новинар. Мада сам читавог живота зарађивао управо новинарством…“
1969. године Довлатов жени Јелену Ритман а прва жена Асја му рађа кћерку Машу и са њом емигрира у САД 1973. године.
Након Лењинграда Довлатов одлази у Естонију где се надао да ће пронаћи више слободе изражавања, иако је још увек био на тлу Совјетског Савеза. У периоду од 1972-1975. године, Довлатов се у Талину бавио новинарством. Био је дописник тамошњих новина Совјетска Естонија и Вечерњи Талин и безуспешно покушавао да објави своје приче. У том период упознаје Тамару Зибунову која му у Талину 1975. рађа трећу кћерку — Александру, након чега се враћају у Лењинград. Прегажен низом професионалних разочарања, Довлатов је принуђен да пронађе ново занимање, те је једно време радио као туристички водич у Пушкиновом парку у селу Михајловско. Убрзо потом, 1976. године Довлатовљеве приче објављене су у престижним часописима у Сједињеним Америчким Државама: Тајмс, Ми и Континент. Када је КГБ о томе обавештен, Довлатов је искључен из Уније совјетских писаца.
Писање Сергеја Довлатова стилски и садржински се није могло уклопити у општеприхваћена начела у књижевности Совјетског Савеза 60-их година, а која су се односила на величање идеологије Комунистичке партије. Довлатов и сам истиче да чак и у тренуцима у којима је покушавао да пише дела која која су подилазила тадашњој идеологији није био објављиван. Не због цензуре, већ зато што су та дела била лоша и без икакве уметничке вредности.
Потребно је истаћи да је период Довлатовљевог стваралаштва на западу прелазни период између модернизма ка постмодернизму. Како каже Александар Генис у свом раду „Троугао: Авангарда, соцреализам, постмодернизам”, постмодернизам је непосредно повезан са кризом модернизма шездесетих година. После студентских немира 68. године авангарда се, изгубивши осећај будућности, завршила. Са друге стране постмодернисти нису тежили радикалном прекиду са авангардном традицијом јер су сматрали да су из ње произашли.
Прихватајући драгоцено наследство авангарде, постмодернизам у исто време лишава авангарду њених најопаснијих црта — претензија на универзалност и нормативност. У том смислу постмодернизам можемо тумачити као смирену авангарду која се избавила од утопијских амбиција и испољила склоност према компромису. Из тога Генис закључује да је постмодернизам за западу уствари авангарда, која је у себе инкорпорирала елементе масовне културе. У Русији са друге стране, где је власт константно ометала реалну књижевну еволуцију како каже Генис, стихови Мајаковског су се изучавали у школи, док су главни радови Шкловског поново штампани тек 1990. Из тог разлога, пре него што је апсолвирана, естетика авангарде је деконструисана, док је на место које је заузимала масовна култура на западу, у руској књижевности дошао соцреализам.
У Совјетском Савезу је постојао значајан број дела која се нису смела публиковати. Из тог разлога Довлатов, и многи други уметници су налазили алтернативне начине независног и тајног издавања својих дела најчешће самиздатом. Самиздат је самостално издавање књига које су, у највећем броју случајева, забрањена од стране државе или непожељна од стране издавачких кућа. Самостални издавач је израђивао свега неколико примерака, а од сваког ко је добијао литературу се очекивало да направи још копија. Ово се најчешће радило преписивањем или прекуцавањем, јер је фотокопир машине чувала КГБ. Израда и поседовање самиздат литературе је било строго кажњавано. Технике израде самиздата су варирале од писања комадом угљена на папиру, куцања на писаћој машини, до штампања на полупрофесионалним штампарским пресама у великим тиражима.
Априла 1977. Довлатовљев живот се поново мења, супруга Јелена са кћерком Катарином одлази у САД и у јулу исте године Довлатов бива ухапшен због наводног напада на милиционера који је дошао у његов стан ради провере докумената, због чега у затвору проводи 15 дана. Већ 24. августа писац пакује свој кофер и авионом одлази из Лењинграда за Беч. Исте године, у САД-у објављен му је први роман Невидљива књига у издању Ардиса.
Означен као идеолошки неподобан и непризнат у родној земљи 22. фебруара 1979. одлази из Беча у Њујорк.
Сергеј Довлатов је био припадник „трећег таласа“ миграната из Совјетског Савеза који је трајао током педесетих, шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. О томе речито говори његов роман Странкиња. Духовит ироничан и меланхоличан – овај кратки роман посвећен је: „Усамљеним Рускињама у Америци – с љубављу тугом и надом“, и приказује емигрантску свакодневицу која је истовремено и горка и смешна. Исељеници су у Довлатовљевом делу сувишни људи двадесетог века чији су животи лишени поетичности, онакве каву имају њихови претходници из литературе деветнаестог века.
Веома брзо, Довлатов је постао један од најпознатијих припадника руске емиграције у Америци. Живео је у Њујорку где је уређивао руски емигрантски лист Нови Американац, а такође је радио за Радио Слободу. Још значајнија је за њега била могућност да слободно пише и објављује своја дела. До тридесетог априла 1989. Њујоркер ће објавити десет тестова Довлатова. У то време само још Набоков од руских писаца објављује у Њујоркеру. Током дванаест година живота у емиграцији објавио је дванаест књига на руском језику које су у међувремену преведене на 29 светских језика. За превод књига на енглески језик са матерњег руског у великој мери је била заслужна Сергејева ћерка Катарина.
Сергеј Довлатов је умро 24. августа 1990. године од срчаног удара у 49. години живота. Сахрањен је у Њујорку. На крају су се ипак обистиниле речи које је изговарао када је напуштао Русију 1979. године: „Поносићете се мноме. Све томе води“.
Тек 1991. романи Зона, Компромис и Пушкинова брда објављени су у Русији. Како би се сећање на Сергеја Довлатова очувало, на иницијативу његове ћерке Катарине, покренута је акција у којој је сакупљено 18.000 потписа, те је од 7. септембра 2014. године улица у Њујорку понела име чувеног писца.
Живот Сергеја Довлатова био је инспирација редитељу Алексеју Герману Млађем за режирање филма руско-пољско-српске копродукције 2018. године, филм се зове „Довлатов” а главну улогу тумачи Милан Марић. На 68. Берлинале фестивалу филм је освојио награду Сребрни медвед за изузетан уметнички допринос.
Бродски о Довлатову: „Серјожа је био пре свега изванредан стилист. Његове приче се највише држе на ритму реченице; на каденци ауторског говора. Оне су писане као песме: њихов сиже има другоразредни значај он је само повод за говоре… Писац је стваралац у том смислу што ствара тип свести, тип осећања света који до тада није постојао или није био описан. Он одражава стварност али не као огледало него као објекат на који она насрће. Лик човека који избија из његових прича је лик који се не подудара са руском књижевном традицијом и наравно веома је аутобиографски“.
„Одлучујућа ствар је његов тон, који сваки члан демократског друштва може препознати: појединац који неће дозволити да игра улогу жртве и није опседнут оним што га чини другачијим“.
Индивидуализам у Довлатовљевом делу о којем говори Бродски јесте идеја човека самог по себи. Његови ликови не покушавају да пронађу дубљи смисао у простору, друштву или свом окружењу нити да заведу ред или досегну провиђење, јер они га превазилазе. Могли бисмо да кажемо да су они у књижевно-уметничком смислу стварнији од стварности која их окружује. У релацији са својим књижевним претходницима Довлатовљев јунак је спој Сувишног човека Пушкина и Љермонтова, и Смешног али у ствари очајног човека — о коме пишу Гогољ и Достојевски. Уствари спој архетипова класичне руске књижевности.
Његов уметнички метод је реалистички, међутим, у делима је такође приметан недостатак фабуле у традиционалном значењу речи. Стварни живот из којег је Довлатов црпео инспирацију, нема фабулу из које може да се извуче закључак, што онда мења и саму структуру дела. У складу са тим Довлатовљева проза је једноставна, прецизна и чиста. Због своје питкости са лакоћом превазилази егзистенцијалне поразе претварајући их у карактеристичан хумор.
Довлатовљев поглед на свет најближи је Чеховљевом. У њему преовладава вера у стварност у којој људско постојање не може да се унапреди и побољша, без да се наруши људска природа. То значи да црно-бела подела на праведнике и кривце није исто што и подела између добра и зла. У животу који је проживљен у тешким мукама прости морални концепти нису примењиви. Овај феномен посебно је истакнут у Довлатовљевом роману Зона, који говори о животу у руском Гулагу из угла стражара. Кроз четрнаест прича из живота робијаша и њихових чувара изражено је њихово заједничко искуство које представља један микрокосмос кроз чије огледало свако може сагледати себе, а основна премиса огледа се у следећим Надзорниковим речима:
„Открио сам запањујућу сличност између логора и слободе. Између затвореника и надзорника. (…) Са обе стране простирао се исти безнадежни свет. (…) Били смо веома слични, па чак и – узајамно заменљиви. Готово сваки затвореник је био погодан за улогу стражара. Готово сваки надзорник је заслуживао робију. Понављам – ово је најважније у логорском животу. Остало је мање битно.”
На питање постоји ли разлика у побудама списатељског рада у СССР-у и на западу, Довлатов одговара:
„Побуде пишчевог стваралаштва су веома интимна ствар, готово недефинисана, али ако ипак покушам да одговорим на ово питање онда је књижевни рад пре свега покушај да се превазиђу властити комплекси. Да се уклони или ослаби трагика постојања. Наравно не говорим о онима који пишу из најпростијих и најздравијих побуда – да зараде новац, да прославе или задиве своје рођаке. Говорим само о оним писцима који нису одабрали ту професију него је она одабрала њих“.
Најпознатије Довлатовљево дело – „Кофер” објављено је 1986. године и састоји се од осам прича које су предговором и епилогом повезане у једну целину, а говоре о нараторовом искуству у Совјетском савезу шездесетих година. Више од двадесет година касније, пишчев алтер его у дубинама ормана у Њујорку проналази стари кофер, отвара га и из њега вади – шешир, шоферске рукавице, одело, јакну, кошуљу, ципеле, чарапе, и каиш. Свака прича посвећена је стицању једног од одевних предмета из кофера, јединог иметка који је понео са собом, напустивши домовину. Приче су испричане у првом лицу, исповедним тоном, чиме се додатно приближавају читаоцу. Несреће и неуспеси које јунак доживљава изазивају саосећање
али никад сажаљење јер ни у једном тренутку јунак није представљен као жртва, јер његови противници нису негативци, већ сами услови људског постојања који су неправедни, груби и окрутни и којима се нема смисла супротстављати, само их прихватити. Овај ефекат аутор постиже својим беспрекорним стилом и врло избалансираним хумором који из благе ироније никада не прелази у сарказам или цинизам, вешто балансирајући на тананој граници између трагедије и комедије. Живот његових јунака је у расулу јер се најчешће састоји од пића, жена и креће се бесциљно, готово по инерцији од тренутка до тренутка, док су жене те које преузимају иницијативу и не плаше се да делају.
На питање шта ће рећи о себи као писцу, Довлатов одговара:
„Немојте мислити да кокетирам, али нисам сигуран да себе сматрам писцем. Желео бих да сматрам себе приповедачем. То није исто. Писац се бави озбиљним проблемима, он пише о томе у име чега живе људи, како људи треба да живе. А приповедач пише о томе како људи живе. Мени се чини да је Чехов читавог живота имао проблем ко је он: приповедач или писац. Још у Чеховљево време је постојала та граница“.
„У Русији је постојала публика која је показивала интересовање за своје писце. У Русији је писац друштвена фигура, то је читава институција коју људи гледају са страхопоштовањем и надом. Русија је традиционално књижевна ако се тако може рећи – књижевноцентрична земља у којој књижевност, попут филозофије узима на себе задатке интелектуалног тумачења околног света и попут религије сваљује на себе бреме моралног васпитања народа…. Од памтивека у Русији ни техника ни трговина нису биле у центру народне свести, па чак ни религија него – књижевност“.
Wow Im frustrated. Im not calling you out though, I think it is everyone else out there that isnt taking notice.