Природа као физичка манифестација Земље је свеприсутна у књижевности. Како се људски живот развио из природе и у сталном је односу са природом, исто тако и књижевност као људска креација у сталном је дијалогу са природом. Рани текстови користе слике природе како би описали и дочарали човеков настанак. Хомер у Илијади и Одисеји на пример објашњава на који начин су људи населили специфичне крајеве. Природне појаве доживљаване су као манифестације жеље и воље богова. У традиционалној култури која се огледа у народној књижевности, природа је тесно везана за свакодневни живот и она се мора умилостивити кроз ритуале. Док код Хомера богови управљају природом, у народној књижевности природа је жива, она је божанство, и од њене милости зависи људски опстанак. Она је непредвидива.
У средњем веку долази до промене која траје све до романтизма. Природа постаје пука декорација, сценографија примарној причи. То се дешава због снажног утицаја хришћанства које у центар пажње ставља човека као врхунца Божанског делања, јер по хришћанском учењу природу је створио Бог да служи човеку. Оно што је дивљина, да кажемо чиста природа, сматрано је удаљеношћу од Бога, такву природу потребно је било култивисати, уредити по Божијим законима и тако приближити Богу, било то парче земљишта које је преуређено у строги француски врт или смиривање људских нагона и страсти кроз пост. Спас се није налазио у дивљини већ у цивилизацији. Отуда оправдање многим конквистадорима и колонизаторима који су освајали удаљене крајеве и покрштавали њихове староседиоце. У том смислу природа је доживљавана као другост као нешто страно, неистражено и дивље, повезивано са грехом, што човек треба да подреди себи. За пример можемо да узмемо Дантеа и његову „Божанствену комедију“ где на самом почетку имамо наратора изгубљеног у мрачној шуми, која симболично представља његове грехове који се онда персонификовани појављују у облику пантера који симболизује пожуду, лава који представља охолост, и вучице која је симбол похлепе.
У периоду романтизма, па и раније Sturm und drang- a природа поново оживљава, постаје муза и једна од главних инспирација у додиру са божанским. Незадовољни стањем у друштву у којем су живели, романтичари утеху проналазе у природи. Супротставивши се уздржаном класицизму и хладном рационализму, који су са презрењем гледали на емоционалност коју су сматрали лошим укусом, романтичари су морали да пронађу простор унутар којег ће њихова осећајност бити прихваћена, штавише окружење из којег емоције и осећајност потичу, а то није окружење правно уређеног друштва већ управо простор природе, дивљине и слободе.
Осврнућу се накратко на Шилеров рад „О наивној и сентименталној поезији“ како бих прецизније представила романтичарски однос према природи: Шилер у својој филозофији супротставља наивно и сентиментално. Природу сматра наивном а уметност сентименталном. Шта то значи? Наиме, истински наивно можемо по Шилеру, пронаћи само у природи и то оној природи која одудара од уметности а која нас подсећа на наше детињство, на тренутак у ком смо били најближи природи и тренутак коме треба да се вратимо. Дакле, када је у питању човек, природа се налази у поступцима који су нагонски, непромишљени, неискварени и на које нису утицале научене друштвене норме, које се стичу образовањем и одрастањем. Из тога следи да се чиста људска природа може пронаћи још само код мале деце, и када се одрасли разнеже над дечијим поступцима то не чине због осећаја супериорности, већ напротив, сматра Шилер, због осећаја инфериорности пред слободном и чистом снагом природе, која је још неискварена, пуна потенцијала, чиста и у могућности да постане било шта, за разлику од одраслих, чији су животни путеви већ одређени.
Шилер сматра да пут ка истини могу да пронађу само генији који су у стању да се, вођени инстинктом, врате наивном погледу на свет, тј. врате природи. Песнике Шилер назива „чуварима природе“. Дели их на оне који су у сталној потрази за изгубљеном природом (јер више нису деца, друштво их је обликовало и изменило) и оне који су сама манифестација природе. Овај први песник, који тражи природу, он је сентименталан. Свестан је колико је удаљен од природе и да је потребно да јој се врати како би пронашао истину. Дакле он је у сталној потрази за природом. Са друге стране, кроз дела наивног песника проговара сама природа и чиста осећања која нас дирају. То је одлика, како сматра Шилер, правог генија. У том смислу, сентиментални песник је идеалист, он нас погађа идејом, док је наивни песник реалист, јер кроз њега проговара сама природа.
Романтичарска представа природе, у вези је са идејом о узвишеном. Она је једна од централних категорија којима се бави просветитељска и романтичарска естетика. Како би боље схватили идеје романтизма, укратко ћемо се осврнути и на идеју о узвишеном. Овом идејом први се значајније бавио Едмунд Берк у књизи „Филозофско истраживање порекла наших идеја узвишеног и лепог“. Ове основе продубио је Кант у „Критици моћи суђења“ на шта се ослонио Шилер прилагодивши је својој филозофији у делу „О узвишеном“.
За почетак по Берку узвишено илити „sublime” представља „најснажнију емоцију коју је дух у стању да осети. Осећање узвишеног изазивају „страшни објекти“ значи предмети или појаве који у посматрачу буде „идеје бола и опасности“, па на крају евоцирају и „смрт“. Тако схваћено, осећање узвишеног представља са једне стране ужаснутост човека над свим оним чиме „страшни објекти“ могу да га угрозе, и са друге стране сигурност да у тренутку посматрања то угрожавање не може произвести озбиљне последице, што онда ствара осећај задовољства. На пример, када посматра неку застрашујућу природну појаву, рецимо снажну олују, човек ће осетити узвишеност само ако је посматра са безбедне дистанце, из сигурности склоништа. На тај начин човек је у стању да се диви снази и лепоти појаве, која чини да се осети живим јер га подсећа на то колико је снажнија и моћнија од њега, и подсећа га на његову крхкост. Али зато што у том тренутку човеков живот није директно угрожен, све те импресије у њему ће изазвати осећај узвишености. У супротном, када би се човек нашао у самом епицентру олује, осетио би само страх.
Берк сматра да човек има урођену тенденцију да обожава оно што му улива страх, али поред тога, оно што такође код човека изазива дивљење јесте лепо. А управо у природи се крију оба феномена. И лепо и страшно. Стога Берк закључује да природа са својом величанственошћу и лепотом изазива страх и дивљење и ствара најснажнију емоцију људског духа а то је осећање узвишеног.
На ове Беркове идеје надовезује се Кант, али их он у одређеној мери модификује. Кант не сматра да се у узвишеном може уживати кроз чула јер за њега, узвишено превазилази чула. Узвишено је бесконачно и превазилази људску природу. Оно штo по Канту људе чини изузетним јесте њихова моћ или способност да себи представe и оно што не могу доживети чулима. Управо у тој способности да приближи себи концепте нечега што није могуће доживети и перципирати чулима, крије се осећај узвишеног. Свест о крхкости људског бића наспрам величанствености и моћи природе такође изазива осећање узвишеног. Како пример Кант даје призор океана током олује. Када се суочимо са разорном моћи природних појава попут океана у олуји, постанемо свесни своје физичке слабости и пролазности. Са друге стране, наша могућност да промишљамо, да анализирамо то море и олују и свој однос према њима, на начин на који они о нама не могу јесте оно што људе чини посебним. Могућност апстрактне мисли, могућност развијања комплексних идеја о свету и нама самима, у томе лежи људска моћ и у том сазнању, сматра Кант, се јавља осећање узвишености.
Из свега овога можемо закључити да је однос човека према природи амбивалентан. Док се са једне стране права лепота и узвишено може пронаћи само у природи, иста та природа која одушевљава и враћа човека осећањима и поново га повезује са потиснутом наивношћу, искреношћу и нагонским, због своје надмоћи, изазива страх. Због свега тога јавља се потреба да се природа укроти и подреди човеку те да се докаже човекова супериорност као мислећег бића.
Реализам поново ставља природу у други план, она постаје само декор, окружење у коме се одвија централна прича о људским судбинама и друштву уопште. Неки аутори реализма попут Толстоја сматрали су да је квалитет живота на селу много бољи па су њихови јунаци најчешће заговарали повратак селу. Међутим, природа Толстојевог села је очишћена од свега магијског, симболичног или мистичног. Она је за човека корисна, храни га својим биљкама, плодном земљом и пашњацима, пружа му огрев својим богатим шумама. Стога можемо да кажемо је однос човека и природе у његовим делима врло прагматичан. Човек живи на селу, обрађује земљу, уводи нова техничка достигнућа за ефективнију производњу, користи све што му природа нуди а природа остаје нема. Описи природе су детаљни пејзажи, реалистични и прецизни.
Треба узети у обзир да ипак нису сви аутори друге половине деветнаестог века имали овакав однос према природи. Неки од њих попут Томаса Хардија, на чије стваралаштво су утицале идеје антике, село су повезивали са традиционалним и ритуалним. Његови ликови су савремени људи свог времена који живе на селу, најчешће су то пастири, фармери, земљорадници и слично, али природа која их окружује још увек памти време магије, ритуала. Судбина и зла коб су испреплетени са природом и простором и још увек живе у прастарим остацима древних ритуалних олтара чије место је заборављено, значење христијанизовано а чија упозорења су људи изгубили способност да чују. Хардијева природа дакле није десакрализована, она и даље носи са собом све елементе паганског само су људи престали да је ослушкују, одродили су се од природе и она им је постала страна. Из тог разлога ликови попут Тесе Дурбервил који кроз своју искреност, неисквареност и наивност и даље носе у себи ту изгубљену везу са природом, не могу опстати у савременом друштву које је сурово, које ће их искористити и одбацити.
Светски ратови додатно су утицали на песимистички приступ у тумачењу односа човека и природе, где је свест о огромној разорној моћи човечанства које не мари за природу, навела уметнике да стварају врло суморне песимистичне приказе будућности планете попут „Пусте Земље“ Томаса Стернса Елиота. Развој еколошке свести развио је нове правце у књижевности као што је Еколошка поезија, која кроз уметност скреће пажњу свету на горуће проблеме загађења животне средине и носи неку еколошку поруку. Шира категорија која је такође новије провинијенције назива се Nature writing, и обухвата поезију, прозу и нефикционална дела која говоре о природи и природној средини о чему ће можда бити више речи неком другом приликом, а данашњи текст ћемо звршити речима старог Џолиона Форсајта из Саге о Форсајтима: „Природа се мења, али ће ипак бити и даље ту, кад нас више не буде“.