Психологија, наука која проучава психичке процесе и особине људи, је данас прва асоцијација и основни арбитрар када се говори о људској души, емоцијама, поривима и мотивацијама, међутим, прe једва више од сто година она није постојала, а увид у човекову душу пружала је уметност. Оноре де Балзак у свом „Предговору Људској комедији“ истиче како је потребно сачинити историју људске нарави, и како је управо књижевност једино истинско и најверније сведочанство развоја људске душе, и начина на који историјске околности на њу утичу. Како је уметност вековима сакупљала и чувала најразличитије духовне пориве и дилеме, није необично што психологија често уз помоћ уметности открива узроке и најчешће последице душевних проблема код људи. Уметност је та која је вековима уназад рефлектовала јавно мњење о свим релевантним чињеницама из друштвеног и приватног живота, како појединца тако и читаве заједнице.
Међутим, утицај није био једностран, и уметност је у многоме усмеравала и обликовала знање и мишљење јавности. Најбољи пример је свакако Дантеова „Божанствена комедија“ која, поред коментара на политичке прилике Фиренце тога времена, и рефлексије хришћанских идеја које су доминирале свим аспектима друштвеног и духовног живота, обликује некохерентну и апстрактну религијску причу у један разрађен, сликовит и јасан систем. Дантеова представа раја, чистилишта и пакла је систематизација и илустрација хришћанских идеја која се инкорпорирала у све религијске представе оностраног, које је коначно јасно представљено и тако постало блиско и доступно свим верницима, посебно јер је написано народним језиком, док су се све верске службе одвијале на латинском, који је познавала само образована неколицина.
Детаљан и сликовит приказ пакла који нам даје Данте, оживљава магловит и непознат свет оностраног, а дотадашње визије паклених мука које су биле описиване само апстрактним изразима, добијају врло конкретну уметничку представу, па тако Данте утробу земље дели на девет паклених кругова у којима испаштају душе свих грешника у складу са гресима које су починили. Дантеово дело привукло је и велики број визуелних уметника који су, инспирисани његовим визијама, књижевни текст преточили у скулптуре, иконе, дуборезе, слике, тако да су и они неписмени верници могли да сазнају каква их казна чека ако се одају пороцима и страстима, и почине грех.
Једни од интересантнијих и контроверзнијих грешника које Данте смешта у седми круг пакла су самоубице, и тим одломком ћемо се у овом тексту детаљније позабавити. Потребно је одмах нагласити како је у црквеној, хришћанској догми свако одузимање живота грех против самог Светог Духа, при чему је самоубиство један од највећих, јер онемогућава починиоцу покајање. Међутим, став друштва према суициду није одувек био такав. У древна времена пре хришћанства, суицид је често сматран херојским чином. Наравно, то је у многоме зависило и од околности и мотивације због којих је тај чин извршен.
Жртвовање зарад општег добра заједнице се у античка времена високо ценило, добробит полиса је увек долазио испред добробити појединца, јер идеја о „себи“ као индивидуи, као јединственом и непоновљивом бићу, није постојала. Па је тако слика смрти која је мотивисана љубављу према држави, супругу или пак неузвраћеној љубави, била високо цењена. Исто тако, културе које нису европске или хришћанске, имају другачији став према овом феномену. Ритуално самоубиство, јапански хара-кири је, на пример, у тој култури приказ храбрости, части и дисциплине, и често симболише љубав и лојалност према своме клану и владару, док је индијска пракса „сати“ ритуално самоубиство при чему се удовица спаљује на ломачи са мртвим телом мужа.
Касније, у време неокласицизма и романтизма, поново оживљавају херојски прикази суицида, уз помоћ којег се се истичу моралне, социјалне и политичке вредности и промовише одређена идеологија, па се уметници поново враћају антици као вечној инспирацији, па тако Жак Луј Давид слика „Сократову смрт“. Немачки „Sturm und Drang“ се буни против
резервисаности и суздржаности рационализма, па се његов најпознатији јунак Вертер убија, мучен унутрашњим превирањима и неузвраћеном љубави. У реализму се пак јављају јунакиње чија су самоубиства, између осталог, и вид бунта и критике против лицемерја друштва, од којих су свакако најпознатије Ана Карењина и Ема Бовари. Контраверзна слика Едуара Манеа „Le Suicide“, једна је од његових најтуробнијих и најмрачнијих али и најреалистичнијих приказа смрти, која шокира тадашњу публику бруталношћу која до тада није била присутна на сликарском платну.
Пример који је у одређеној мјери изузетак који потврђује правило, јесте смрт Лукреције, легендарне личности из ране историје Римске Републике. Њено јавно самоубиство остаје забележено као херојски чин кроз читав средњи, па све до деветнаестог века, у књижевности и уметности. Лукрецију је силовао Секст Тарквиније, наследник Римског Царства и она је, позвавши свога мужа и оца и друге уважене Римљане испричала шта се догодило, након чега је зарила бодеж у срце. Овим чином она је одбранила свој углед и
чедност, истовремено се побунивши против тираније и самовоље у Римској монархији, након чега Рим постаје република. Средњовековно тумачење овог чина у великој мери занемарује политички аспекат легендарне приче, али са друге стране не демонизује Лукрецијин чин, што можемо закључити и по томе што на уметничким представама Лукреције из средњег века, никада нису приказивани демони, који су другим случајевима увек присутни и симболишу мисли о самоубиству и гресима уопште. Средњовековно тумачење, њену херојску смрт ставља у други план, наспрам идеје о чедности и чистоти жене. На уметничким приказима Лукрецијина лепота у многоме доприноси очувању идеје о њеној племенитости, а самоубиство у овом случају постаје симбол чедности. Акценат је стављен на њену жељу да очува позитивну слику о себи и свом животу, овековечивши своје јаство у тренутку смрти, па се тако овај чин тумачи као „momento vivere“. Починити самоубиство у средњем веку сматрано је покушајем да се потчини смрт по себи, али и узурпира утицај и моћ саме цркве, што ни једном смртнику није дозвољено. Обележавање самоубиства као грешне смрти у хришћанству настаје због потребе да се направи јасна динстинкција између Исуса и Јуде. Како је Јуда изразито негативна фигура, и његова смрт се треба сматрати таквом, како би се још више нагласила праведност Исуса са његовом мученичком и светом смрћу. Са друге стране, такође је било потребно подвући јасну разлику између паганског и хришћанског идеала. Касније се издваја мучеништво као херојска смрт које опет има корене у антици, наспрам пежоративног значења које носи самоубиство. Из свега овога проистиче да је вешање најгрешнији облик самоубиства и највећи табу, јер је управо Јуда прибегао овом начину самоубиства, али је вешање и раније имало негативну конотацију и често било повезивано са женама, и сматрано вулгарном и женском смрћу.
Самоубиство као смртни грех у хришћанство уводи филозофија Светог Августина која до шестог века постаје канон, када самоубице престају црквено да се сахрањују. Јудину смрт Августин не тумачи као окајање већ грех који додатно прља већ укаљану Јудину душу. Његова смрт је добровољно самоуништење а не симбол кајања, и као таква је сматрана препуштањем
демонским силама и знаком његове потпуне духовне пропасти и покварености, повезане са гордошћу и кукавичлуком. Идеја о искушењу свакако има удела у читавој причи. Ђаво је тај који наводи људе на грех па тако и на самоубиство, па је онда овај чин повезиван и са вештичарењем, које је манифестација натприродних сила и злочина. Меланхолија као узрочник самоубиства је такође сматрана резултатом прогањања сотоне. Демон је могао да утиче на појединца изнутра и споља, тј. да их обузме и запоседне, или мами и наводи на грех. Жеља за животом је увек морала да победи жудњу за смрћу иако је смрт значила одвајање од материјалног и пут у вечност.
Овакав сусрет контрадикторности, где са једне стране имамо лепоту, херојство и храброст, а са друге ружно, кукавичлук, злочиначко, истиче важност контекста самог чина, тако да девојка која покушава да заштити своју девственост или младић вођен племенитошћу и храброшћу свакако буде наклоност, избегавајући најстрожију оштрицу критике. Ову интересантну моралну дилему Данте ће да инкорпорира у своје дело тако што ће муке самоубица показати на примеру врло контраверзне смрти Пјера дела Виње.
Дантеов седми круг пакла у коме обитавају насилници дели се на три мања – насиље против ближњега, насиље против себе самог и насиље против Бога (хулитељи). Сама хијерархија насиља коју видимо код Дантеа истиче нам озбиљност греха какво је самоубиство у средњовековном тумачењу, које се сматра тежим злочином од убиства ближњега. Разлог за овакво тумачење лежи у кршењу Божије заповести која гласи „Не убиј!“ као и у свесном одбацивању највреднијег Божијег дара – живота. Исто тако, тежина овог греха лежи и у чињеници да самоубица чини смртни грех без икакве могућности за покајање.
На свом путовању Данте и Вергилије улазе у језиву шуму без лишћа, са чворноватим гранама и отровним жилама. Међу гранама тог дрвећа налазиле су се Харпије за које Данте каже да: „крила имају широка/ вратове и главе људске/ да ти се згаде/ ноге са канџама и трбух перјем обрастао…“. Његови готово натуралистички описи врло ефектно дочаравају фантастичне призоре паклених мука и читалац ускоро сазнаје да су језива стабла заправо душе самоубица. Писац не пропушта да ову сцену учини што ефектнијом тако што пре слике даје звук, стварајући још страшнију атмосферу дезорјентисаности. Данте у злокобној шуми чује болне јецаје за које не зна од куда долазе, а Вергилије му саветује да одломи грану са дрвета па ће му бити јасно. Данте учини како га је ментор посаветовао и дрво викну: „… Зашто ме кидаш ти?/ зар ти је душа мања од зрна?/ људи смо били и ми сви…“. Из места на којем је грана одломљена излазиле су „крв и речи“, што је уплашило Дантеа. Ово је врло необична персонификација у којој дрво не само да има особине човека, већ је оно сама човекова душа и истовремено њен оков и казна.
Овде сазнајемо причу Пјера дела Виње, канцелара Фридриха II, цара Светог римског царства, који је био оптужен за издају, због чега је ослепљен и бачен у тамницу, у којој се убио. Елоквентним и узвишеним тоном којим се Дела Виња обраћа Дантеу, видимо његову интелигенцију и умешну реторику. Он моли Дантеа да спере љагу са његовог имена, наглашавајући како он нипошто није издајица и да је оклеветан од стране оних који су завидели његовом повлаштеном положају царског миљеника. Сама чињеница да се душа Пјера дела Виње налази у кругу насилника а не међу издајицама, потврђује његове речи, а ово певање Божанствене комедије је Дантеов одговор на Дела Вињину молбу да обнови сећање на њега и посведочи о неправди која му је учињена и ради које је починио „неправду против себе и своје вере“.
Дела Виња је починио суицид побунивши се против клеветника, као последњи начин да сачува своју част и надајући се да ће у смрти наћи спасење. Овакав грешник ће свакако пробудити симпатије читалаца, а неправда која му је нанесена ће их дирнути, као што је дирнула и Дантеа јунака, који погођен, не може да говори, па зато моли Вергилија: „…Испуњена јадом, душа моја је/ ти питај оно што мислиш да треба да знам/ јер од бола реч ми у грлу застаје!…“. Са друге стране, Данте писац се не колеба, он смешта Пјера дела Вињу у пакао и поред свих олакшавајућих околности, верно пратећи учење цркве, које осуђује самоубиство као један од најтежих грехова.
Од душе Пјера дела Виње такође сазнајемо какве све муке очекују самоубице. Њихова душа пада у седми круг и ту гдје падне она проклија и израсте у дрво. Њима се онда хране харпије, откидајући им гране и листове, што изазива неописив бол. У тренутку када стигне Царство небеско и све душе се поново сједине са својим телима, душе самоубица ће једине и даље бити везане за своја стабла јер: „није право да се има оно што се самом себи узима“, а њихова тела ће висити са грана као подсетник на оно што су изгубили и чега су се одрекли.
Поред контрoверзне смрти канцелара Фридриха II, Данте нам даје и слику још два грешника са чијим мукама ће читалац много теже саосећати. У питању су Ђакомо де Сант Андреа из Падове, расипник и самоубица, и Лано из Сијене који је, расувши своје имање, кренуо у битку као добровољну смрт. Ово је још један од Дантеових осврта на оновремене политичке околности и личности, и врло ефектан пример грешника са заслуженом казном.
Дантеово безвремено дело је вековна инспирација уметницима, који својим радом преосмишљавају Дантеове стихове, уносећи нове мисли и идеје своје поетике и времена, тако одавши почаст своме предходнику. Како његово дело обилује средњовековном хришћанском филозофијом која је у то време била доминантна, нови аутори се често позивају на његов текст како би преиспитали хришћанске вредности, наспрам доста флексибилнијих и промењивих друштвених норми, повлачећи питања о моралности и изворним људским вредностима.
Александра Роквић
Други део текста можете прочитати овде: https://bibliofil.gbns.rs/2022/01/04/blejkova-reinterpretacija-danteovog-dela/
Thank you for the sensible critique. Me & my neighbour were preparing to do some research about that. We received a superior book on that matter from our local library and most books exactly where not as influensive as your information. Im quite glad to see such facts which I was searching for a long time.
I’m glad that this article was helpful for your research. Thank you for your feedback!