700 година од Дантеове смрти: Блејкова реинтерпретација Дантеовог дела (II део)

Први део текста можете прочитати на линку: https://bibliofil.gbns.rs/2021/11/08/700-godina-od-danteove-smrti-umetnost-i-suicid

У периоду просветитељства, уметност се враћа античкој естетици кроз неокласицизам. Француска, уздрмана револуцијама, из корена мења дотадашњу идеју света и друштва, па тако идеја о херојском самоубиству поново васкрсава. Међутим, када је у питању филозофија, дужност појединца према Богу и друштву и даље је на првом месту, док се самоубиство повезује са безнадежношћу и очајањем. Сходно томе, Дејвид Хјум истиче важност посвећености Богу који једини може да нас избави из несрећних околности у животу, док Дидро пропагира оптимизам као начин да се победи очај. У то време живи и ствара Вилијам Блејк, Енглески књижевник, сликар и графичар. На сугестију младог сликара и патрона Џона Линела, Блејк почиње да слика сцене из Дантеове „Божанствене комедије“. Највише приказа је рађено у акварел техници мада има сцена и у дуборезу.

Како би на прави начин разумели Блејково дело, потребно је схватити да његове илустрације нису само дословни прикази текста, већ се често надовезују на речи, продубљујући и конкретизујући им значење. Па тако слика добија приповедну улогу а речи визуелно својство. Ова интересантна синтеза књижевности и уметности чији је Блејк неприкосновени мајстор, отвара читав дијапазон нових значења и различитих интерпретација његовог дела, које увек тежи да прикаже оно што се налази иза материјалног и искуственог.

Нортроп Фрај у својој књизи „Fearful symmetry – A study of William Blake“ повезује Блејкову идеју о повезаности значења и форме песме, са Дантеовим појмом „анагогије“. Сва значења која дело носи и све слојеве утицаја које читамо кроз алегорију текста, повезаће нас са темељном идејом која се налази у сржи основног текста. Блејк заговара јединство интелекта и онога што он назива „визијом“, што би представљало инспирацију и додир са оностраним. Истинско уметничко дело превазилази чула, иако су његове слике чулне оне наслућују једно више, универзално и спиритуално значење којем су и један и други уметник стремили.

Битно је разумети Блејково схватање чулне перцепције и њеног односа према уметничком делу како би правилно схватили његов рад. Блејк сматра да је наша перцепција предмета врло површна, тако да чим престанемо да посматрамо тај предмет, он постаје само бледо и врло субјективно сећање. У складу с тим, пропорције самог предмета су повезане са тренутном перцепцијом, а не са сећањем на предмет, од којег тек онда настаје уметничко дело. Што значи да идемо овим редом: предмет, перцепцијa у тренутку посматрања, сећање, па тек онда уметничко дело. Како пропорције поседују само стварни и опипљиви предмети, оне нису онда кључне за стварање уметничког дела, већ управо та површна и удаљена перцепција која покреће машту. Ове идеје утицале су на Блеково стваралаштво, због чега су фигуре на његовим цртежима увек флуидне и слободних пропорција, јер како каже у „Трајној визији“ : „Да су врата перцепције чиста, све би човеку изгледало онако како јесте, бесконачно“. 

Важно је такође истаћи да Блејк не раздваја тело од ума, односно душе, јер не сматра да једно може да постоји без другог, тако да перцепција није ствар чула већ ума, који користи чула као средство за перцепцију: „Тело и дух човека нису одвојени, јер тело има пет чула која су главни ослонци душе“. А ако смо већ рекли да нас перцепција удаљава од самог предмета по себи, остаје нам само имагинација, рад нашег ума, интелигенције и инспирације. Из тога следи да ништа није стварно изван нашег ума, тј. нашег личног доживљаја стварности, због чега Блејк сматра да, колико постоји људи, толико постоји и реалности. У том смислу његово одступање од Дантеовог дела је просто његов лични доживљај текста.

Чињеница да се Дантеов и Блејков поглед на религију и религиозност очигледно разликују, нипошто не може да умањи или негира Блејково дивљење Дантеовом делу. Са друге стране, сама Блејкова филозофија противна је тумачењу Блејка као критичара или лектора Дантеовог дела, што можемо да видимо у његовом „Венчању раја и пакла“ када каже: „Обожавати Бога значи: поштовати његове дарове у другим људима, свачије према његовим могућностима, волети највеће људе највише; они који завиде или штете великим људима мрзе Бога; јер другог Бога нема“.

Будући да је Блејк био ватрени противник католицизма и да је његова религиозност нагињала више ка мистицизму и окултизму него било којој организованој религији, он Дантеово путовање тумачи на врло својствен начин, посебно када су у питању слике чистилишта и раја. Међутим, оно што је посебно упечатљиво у Блејковом делу јесте атмосфера, која је убедљиво Дантеовска. И поред прецизних визуелних сензација, Данте често користи топос неизрецивог, и овде долази до истинског мимоилажења два уметника, јер Блејк верује да је управо уметност средство уз помоћ којег ће се Бог манифестовати другим људима. За разлику од Дантеа који врло прецизно истиче онтолошку удаљеност Бога од човека и његову трансцедентност, Блејк сматра да је Бог једнако присутан у сваком кутку универзума.

Оно са чим Блејк посебно саосећа јесте Дантеова мржња према корупцји, материјализму и злоупотреби моћи, која је најуочљивија у „Паклу“, када Блејкови прикази најмање одступају од основног текста. Свакодневна људска борба, историјска превирања и промене, апстраховане су на метафизичи и космички ниво борбе између добра и зла, као и воље за моћ која вуче корене у самој вечности. Тензија коју производе ове традиционалне супротности је за Блејка кључ прогреса и креативности. Веза између видљивог и невидљивог света за Блејка је нераскидива, и како би дошли до истине морамо следити принципе и духовног и материјалоног, јер је издвајање материје из првобитног јединства духа, створило контрадикторности и тензије у универзму које су онда заслужне за читаво постојање.

„Шума самоубица“ је Блејкова представа Дантеовог седмог круга у коме испаштају насилници поротив себе самог. Рађена је акварел техником и на њој видимо две људске фигуре, Дантеа и Вергилија, и неколико стабала антропоморфизованог дрвећа које је делом стабло а делом човек. На њиховим гранама налазе се демонска крилата бића – харпије. Блејкове харпије подсећају на сове, њихова лица су највећим делом људска осим огромног кљуна, што чини њихов изглед још гротескнијим. Како дрвеће нема никакву специфичну физиономију, Дантеови грешници губе сваку индивидуалност. Тело са којим би требали да се сједине на „страшном суду“ им је заувек одузето и њихова највећа казна су управо ова сува и грбава стабла која их ограничавају и спутавају.

Пошто је сам човек створен „по лику Божјем“ тако је онда и људско тело боголико, самоубице су се својим чином одрекле овог дара, због чега више немају право да га поседују. Дрво као симбол зла и издаје, може такође да се повеже и са митским дрветом познања добра и зла. Бол који трпе као казну, Блејк врло ефектно приказује издуженим и експресивним гримасама које се као бледе утваре назиру на самим стаблима, која гледалац мора пажљивије осмотрити да би их приметио, баш као и Данте када је први пут ступио у необичну шуму, у којој су самоубице сапете својим грехом и укорењене у материјалност.

Како Блејково сликарсто тежи да представи бестелесност, сама тема Дантеовог дела је из тог разлога врло атрактивна, јер је у питању сам свет оностраног, етеричног и бестелесног. Његов надземаљски свет делује као плод сна или тачније кошмара. Непрецизне пропорције ликова и предмета врло ефектно очуђују слику, док вретенаста и издужена тела, која су готово андрогина, наглашавају њихово етерично, бестелесно стање, јединство духа и материје. Јасан је такође и контраст између тела Дантеа и Вергилија која су флексибилна, у којима обитава божанско, и чврсте, грубе материје дрвета у којима су заробљени грешници који су се одрекли божанског у себи.

У самом средишту слике приказана је одломљена грана из које капље крв. Црвенило крви наспрам плавичастих и тамних нијанси шуме и дрвећа је прво што привлачи пажњу посматрача који, као и сам Данте, видећи крв која капље из стабла схвата да није у питању обично дрво. Тек онда му поглед привлаче бледе силуете тела заробљених у стаблима. На овај начин, Блек успева да дочара сам редослед фабуле, јер гледалац његове слике истим редом доживљава необичну сцену као и читалац Дантеовог дела.

Приказ самог Дантеа није карактеристично традиционалан. Као што смо већ рекли, његова физиономија је андрогина, што се може тумачити тим што се налази у свету оностраног, гдје се губи граница између телесног и духовног. Са друге стране, ако видимо Дантеово путовање као једно духовно ходочашће у коме душа трага за смислом да би на крају пронашла Бога, оваква Дантеова физиономија помаже гледаоцу да се поистовети и индентификује са песником. Исто тако, Дантеова одећа је црвена, што симболизује страст, знатижељу, храброст, одлучност, док је Вергилије у плавом, што асоцира на мудрост, интелигенцију, мир и креативност.

Вилијам Блејк који песника види као визионара и пророка, онога који кроз кратке и сликовите визије прима и преноси Божије идеје, илуструје Дантеово дело сублимирајући текст у слику и оживљавајући га кроз визуелне сензације типично блејковске поетике и филозофије. Надахнут средњовековним хришћанским приказима и илуминираним рукописима, Блејк поново оживљава микеланђеловске и маниристичке мотиве, кроз своју езотеричну митологију. 

 

Литература

  1. Данте, Агилијери. Пакао. Београд: Завод за уџбенике и наставна сретства, 1998.
  2. Блејк, Вилијам. Изабране песме. Врбас: Слово, 1997.
  3. Блејк, Вилијам. Песме невиности и искуства. Београд: Мали врт, 2014.
  4. Јансон, Хорст Валдемар. Историја уметности. Земун: Беген Комерц,
  5. Fry, Northrop. Fearful Symmetry – A study of William Blake. Princeton: Princeton university press, 1969.
  6. Pyle, Eric. William Blake’s ilustrations for Dante’s Divine comedy – A study of the engravings, pencil sketches and watercolors. Jefferson: McFarland & Company, Inc., Publishers, 2015.
  7. Brown, Ron M. The art of suicide. London: Reaktion books Ltd., 2001.
  8. Eaves, Moris. The Cambridge companion to William Blake. Cambridge: Cambridge university press, 2003.
  9. Stack, Steven, Lester, David. Suicide and the creative arts. New York: Nova science publishers, Inc., 2009.

Александра Роквић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.