Супротстављени модели постмодернистичке поетике

Постмодернизам је у много чему противречна културна појава. У њему нема никакве помирујуће (или умирујуће) дијалектике која би разрешила напете тензије; због тога постмодернизам најчешће само поставља питања и оспорава, док је на одговорима врло шкрт. Ако постмодерно, како Лиотар верује, означава крај великих нарација, или метанарација – прича о прогресу, просветитељство, идеализам, марксизам итд – онда су сигурно и одговори, обрасци, понашања које су нам нудили ови тотализујући системи доведени у питање.

Од много дефиниција и много питања, дебата о питању постмодернизма, ја ћу се у овом раду ограничити на нека која сматрам да описују овај културни феномен (као што је обновљено занимање постмодерне уметности за историју) и покушати да артикулишем противречности својствене постмодерном: постојање раме уз раме историјске и самосвесне (метафикционалне) прозе, затим, на формалном плану, својеврсно постмодернистичко оспоравање, које доводи у питање извесне обрасце и конвенције које истовремено омогућавају његово постојање, као и привидну противречност, то јест здруженост естетског и „политичког“ у постмодерном – здруженост коју је хуманизам избацио својом аутономизацијом (или изолацијом) естетског поља. Овиме ћу се бавити кроз призму два супротстављена становишта која су у својим радовима развили Фредерик Џејмсон и Линда Хачион.

Постмодернизам и дан-данас изазива полемике које се крећу од његовог банализовања (па и непризнавања), све до његовог уздизања уз одбацивање ранијих тенденција (најчешће модернизма, а понекад, под императивом „бити (пост)модеран“ – и свега што му је претходило). Неретко је и сам назив предмет оваквих оптужби. Позабавимо се мало њиме. Многима је данас, како Феликс Торес каже, тешко да замисле актуелност нечега што је „пост“, и питају се шта може доћи после епохе која је „после-модерна“[1]. Ова примедба је од оних које „пост-модерно“ мешају са „пост-савременим“ на шта нас упућује Линда Хачион[2]; само „пост-“ Лиотар тумачи као „а-“, одређујући постмодерну као догађај унутар модерне. На питање какав је и шта представља један покрет који називамо постмодернизмом, ако се његово одређење негативно заснива у односу према ономе што му је претходило, одговор јесте да је овакво позиционирање вишеструко проблематизовано од стране саме постмодерне уметности, чије је једно од темељних принципа довођење у питање идеја оригиналности, генија, традиционалног схватања институције писца и уметника, преко проблематизовања појма субјекта, на шта ћу се вратити касније. У сваком случају, остаје чињеница да данас имамо једну уметност и теорију себи својственог сензибилитета, ма колико било хетерогено оно што називамо постмодернизмом.

постмодернизам_бијенале у Венецији

Било да се ради „одбацивању, раскиду, напуштању“ модернистичких позиција, како  каже Портогези[3], или о својеврсном наставку или продужетку пројекта модерне, како то Лиотар схвата, ова два покрета се морају посматрати у међузависности. Прича о постмодернизму је и прича о модернизму, његовим достигнућима, тежњама и недостацима. За питање односа модернизма и постмодернизма као модел често се узима архитектура, јер се он овде можда најјасније оцртава. Бијенале архитектуре у Венецији 1980. под паролом „повратак прошлости“, узима се као датум дефинитивне афирмације постмодернизма. „Повратак прошлости“ истакнут је овде насупрот аисторичности и естетицизму које везујемо за покрет модерне.[4] Модерна естетика је естетика узвишеног, али као таква она остаје носталгична, оно што није приказиво она може да наведе тек као одсутни садржај, каже Лиотар[5]. У односу на овако схваћен модернизам, који је „слепо“ окренут ка будућности, новом, изградњи (посебно у послератној архитектури), постмодернизам захтева „повратак прошлости“. Тај повратак, међутим, никад није непроблематичан, нити је то неко златно доба које треба постићи, то је „критичко преиспитивање, иронијски дијалог са прошлошћу уметности и друштва, подсећање на заједнички критички речник архитектонских облика.“[6] У тој ревитализацији уметности постмодерна ће се из расположивог инвентара облика и материјала служити и модернистичким облицима и конвенцијама као и било којим другим (античким нпр.) али ће та употреба увек бити критичка. Постмодернизам увек је  везан за модернизам с једне стране, као својеврсна реакција на једно, рекао бих, посебно, аисторијско схватање модернизма, а с друге за остала историјска раздобља (укључујући ту и модернизам), када се ради о облицима и конвенцијама којима се он критички служи.

Повратак историји је једно од темељних одређења постмодернизма. Он је различито виђен у неким од најзначајнијх радова о постмодернизму. Историјско у постмодерном Џејмсон види као „људождерство спрам свих стилова“ прошлости, које је сигнализовано растућом употребом префикса „нео-“. Овај „канибализам“, како га Џејмсон назива, последица је немогућности остварења личног стила, чему на плану теорије одговара „једна од најпомоднијих тема сувремене теорије – тема „смрти“ самог  субјекта = краја аутономне грађанске монаде, или ега или индивидуума, те наглашавање децентрирања раније центрираног субјекта или психе.“[7] Џејмсон верује да су се у новонасталом стадијуму капиталистичког друштва (постиндустријски ступањ, мултинационлни капитал) развијене капиталистичке државе нашле у пољу „стилистичке и дискурзивне хетерогености без норме“[8] и да, стога, пародију која је имала своју вокацију у модернизму замењује пастиш као неутралан поступак. Пастиш као имитацију јасно треба одвојити од пародије, каже он, јер је „одсјечен од сатиричког импулса, лишен смијеха и без икаквог увјерења да упоредо с абнормалним говором који сте тренутачно посудили и даље егзистира нека здрава лингвистичка нормалност.“[9] Џејмсон пастиш схвата као форму која због одсуства, тј. због немогућности остварења личног  стила одговара постмодернизму.  У томе се по њему огледа постмодернистичка носталгија, која све претвара у представу (image), или симулакрум – идентичну копију чији оригинал никада није постојао[10].

Са друге стране, Линда Хачион верује да један од главних интереса постмодернистичког занимања за историју јесте испитивање односа историје и нашег писања о њој, то јест, њеног представљања. Оно чему нас постмодернизам учи, каже Хачионова „јесте да су и историја и фикција дискурси, да обе успостављају системе значења помоћу којих стварамо смисао прошлости. (…) значење и облик нису у догађајима, већ у системима који те прошле „догађаје“ претварају у садашње историјске „чињенице“[11]. Другим речима, ми нашом наративизацијом, систематизацијом, селекцијом, нашим „реконструисањем“ дајемо значење ономе што Мари Кригер назива „непоремећени низ сирових емпиријских реалитета“[12]. Овде морамо обратити пажњу на чињеницу да је наративност, као уобличујућа моћ путем које се производи значење заједничка историографији и фикцији. Овим проблемом – да је историја дискурзивна формација – се баве историографске метафикције (као на пример Еков роман Име Руже). Постмодернизам својим повратком прошлости усмерава пажњу на то да ми не можемо непроблематично знати прошлост – ми је познајемо само путем њених текстуализованих остатака.[13]

Отровна књига - у адаптацији Ековог романа бенедиктански свештеник једе изгубљени том Аристотелове Поетике

 Бенедиктански свештеник једе изгубљени том Аристотелове Поетике. Детаљ из филмске адаптације Ековог романа 

Ово проблематизовање прошлости постмодерна фикција чини тако што поново успоставља контекст као значајан, али тим постављањем она, парадоксално, такође доводи у питање целокупну представу о историјском знању.[14]  Ово самосвесно успостављање а затим рушење, употребљавање а затим злоупотребљавање појава на којим се заснива, је оно што Линда Хачион сматра једном од суштинских одлика жанра који она назива „историографска метафикција“. Ту историјско и рефлексивно стоје заједно у кратком споју; оно што их разликује од ранијих историјских и саморефлексивних дела (нпр. Шекспирових историјских драма или Дон Кихота) јесте то што је у постмодернистичким метафикцијама присутна стална иронија везана за контекст, као и опсесивно враћање садашњости.[15] У овом проблематизовању прошлости интерес постмодернистичке есететске праксе подудара се са теоријом Мишела Фукоа у поставаљању изазова континуитету и традицији: „Проучавање индивидуално „потписаних“ догађаја и достигнућа која су постала кохерентна помоћу ретроспективне нарације замењено је проучавањем анонимних сила расипања; противречности замењују тоталитете; дисконтинуитети, празнине и прекиди добијају предност у односу на континуитет, развој, еволуцију; партикуларно и локално добијају вредност која је некад припадала универзалном и трансцеденталном“.[16] Слично Фукоу на подручју историографије Хејден Вајт и Доминик Лакапра не питају се  „шта је чињеница?“ већ „како чињенице треба описати да би се озаконио један начин тумачења пре него икоји други“; циљ је „спознајно одговорна историографија“, „текстови који допуњују или прерађују „стварност“ а не само извори који откривају чињнице о „стварности““ [17] То је и оно што раде историграфске метафикције попут Докторовљевог Регтајама.

Насупрот Џејмсоновом уверењу да је пастиш формални еквивалент постмодернистичком у његовој кобној безличности, Линда Хачион верује да је управо пародија та која најбоље одговара постмодернистичком сензибилитету.  Она критикује Џејмсоново одређење пародије као исмевајуће имитације, као наслеђа деветнаестовековне теорије хумора, и каже да се пародија мора поново одредити јер то сугерише терет њене употеребе у постмодернизму. Она је дефинише као „понављање са критичком дистанцом која омогућава иронијско указивање на разлику у самом средишту сличности.“[18] Пародија у овом смислу у потпуности одговара постмодернизму, каже Хачионова, јер она „на парадоксалан начин и укључује себе и изазива оно што пародира.“[19] Она то чини на самосвестан начин, изазивајући појаве које доводи у питање „изнутра“, тако што се ставља у њихову позицију. Такође овако дефинисана пародија може да обухвати шири опсег: од ругања до одавања поштовања.

На Џејмсонову „хетерогеност без норме“ која одговара постмодернитету као културној доминанти у доба позног капитализма, Хачионова одговара формирањем категорије „екс-центра“. Џејмсон инсистира на нашој уроњености у постмодернистички простор, која нас разоружава чинећи нас неспособним за дистанцирање, а тиме на плану форме узрокујући пастиш – безличне копије-имитације, док управо ову „уроњеност“ у друштвени простор Линда Хачион узима као предуслов да се принципи доминантне либерално хуманистичке идеологије доведу у питање. Они ће моћи бити довдени у питање „изнутра“, са позиције екс-центра. Под овим она не подразумева неко чудаштво, особењаштво или неку настраност већ  руб, односно маргину друштвеног спектра. Постмодернистичко везано је за губитак вере у центар и тотализујуће нарације, Лиотарове „велике приче“, чему као последица следи афирмација локалног, регионалног, не тотализујућег, као и афирмација идентитета путем разлике и специфичности.[20] На ово су великог утицаја имала и дешавања 60-их, када су се у историју уписале „тихе“ групе одређене разликама расе, пола, сексуалних склоности, етничости, домородачког статуса, класе; док су 70-их и 80-их ове ван-центричне групе уписане у теоријски дискурс и уметничку праксу[21] (додуше са критиком 60-их година, њеног „аисторијског презентизма“ и вере у „природно“ и „аутентично“[22]). Екс-центрично је, дакле, везано за промењену перспективу, оно у исто време делује и унутар система и ван њега, што му допушта темељну критику изнутра а споља, то јест са руба. Овде се пародија, како је Линда Хачион схвата, показује као нарочито ефектан модалитет.

Битно је рећи да постмодерно не премешта маргину у центар; постмодернизам не тежи  да постане нова парадигма, нити то може јер је противречне природе и „делује унутар оног система којег покушава да сруши“[23]: Децентрирање се увек ослања на центре које оспорава. Овај парадокс је типично постмодернистички, због тога постмодернизам не може да постане културна доминанта, а не може ни да замени либерални хуманизам, како каже Хачионова, међутим, он га озбиљно доводи у питање и оспорава. Дакле, о одредници „постмодернизам“ само условно се  може говорити унутар књижевно-историјске периодизације.

При покушају одређења поетике постмодернизма мора се обратити пажња и на позиционирање „субјекта“, оно што је Џејмсон, можда с правом, означио као „помодну тему“ савремене теорије. Децентрирање субјекта врши се у односу на хуманистичку представу о субјекту као јединственом и аутономном, као ванвременски утемељеној жижи. Међутим, децентрирање није исто што и уништење, упозорава Дерида, који каже да је субјекат неизбежан, али да му треба наћи место.[24]  Наћи место субјекту, каже Хачионова, значи признати разлике (расу, пол, класу, сексуалну оријентацију итд.) и идеологију субјекта.[25] Ово је место где се савремена теорија и постмодернистичка уметност укрштају. Попут постструктуралистичке теорије постмодернистичка фикција показује интересовање за проблеме производње значења. Обе одражавају неповерење према једнозначном, фиксираном установљавању субјекта, посебно према картезијанском субјекту. У романима, сходно овоме, наилазимо на намерно манипулативне нараторе, или, са друге стране, мноштво гласова који се не могу локализовати у текстуалном универзуму (на пример, у Деци поноћи Салмана Руждија имамо ова два заједно).[26] Уопште у овој фикцији има доста тога што нас чини несигурнима, што нас нагони да поново размотримо једном прихваћене „истине“.

Постмодернизам у свом коришћењу а затим рушењу појава које изазива, и које га омогућавају, како га је Линда Хачион дефинисала, показује двострукост: са једне стране саучесништво а са друге критику. Саучесништво, јер својом самосвешћу схвата да не може бити „изван“, и да је критика коју упућује базирана на учествовању у појави која се оспорава; критику, јер у самом центру сличности постоји иронијска разлика, подривање и рушење. Најчешће је, међутим, једно од ова два занемарено, па је постмодернизам посматран или као „озбиљно компромисан или полемички реакционаран. Због тога је оптуживан за све, од реакционарне носталгије, до радикалне револуције“[27]. Ова два упрошћавајућа одређења изостављају битну двострукост чије је опстајање суштинско за постмодернизам, који се, по Линди Хачион не води искључујућом логиком „или/или“, већ укључујућом: „и/и“. Политичка компонента, која у постмодернизму постоји састоји се у њеном самосвесном признавању сопственог рада, „уметничког дела“, као људског конструкта, којем је иманентна идеолошка компонента, па макар она не била свесно артикулисана, а можемо слободно рећи и посебно када је несвесно структуирана или негирана. Постмодернизам указује на ову повезаност политичког и естетског и наглашава је. „Политичко“ је овде схваћено у једном ширем смислу који овај израз има данас, чиме су, између осталог, обухваћена питања као што су пол, раса, сексуална оријентација, етничка припадност итд. Идеологија, као последица свести о немогућности доспевања „изван“ идеологије у постмодерном захтева свесност о том присуству, јер како је рекао Брехт „борба против идеологије постала је и сама идеологија“.[28] Данас је ова Брехтова реченица можда актуелнија него икад. Постмодернизам афирмише различитост (насупрот бинарној опозицији другости) и плуралитет, и не допушта теорији, уметности и критици да се издају за аполитичке.[29]

У вези са овим треба се дотаћи и учешћа постмодернизма у масовној култури. Са различитих позиција позиција постмодернизам је виђен као производ масовне културе и оптуживан због учешћа у капиталистичкој култури (док се они који га за ово оптужују смештају изван те културе), а са друге стране уочаван је његов опозиционарни радикализам[30]. Овде се такође види занемаривање једног аспекта на уштрб другог. Иако учествује у масовној култури постмодернизам је такође доводи у питање путем своје ироније као озбиљног оружја.

У постмодернизму дакле постоје противречности, али оне се не разрешују дијалектички; двострукост постмодернизам не одстрањује, већ је брижљиво чува, на њој се базира постмодернистичка иронија. Постмодерна уметност такође није компромисна, иако на то због својих парадокса може подсећати. У очи нам пада једна паралела са формализмом, коју прави Хачионова: постмодернистички поступак је налик поступку онеобичавања, артикулисаном у руском формализму: постмодернистичко онеобичавање чини нас свесним разних илузија, оно нам прво исказује поверење у неку појаву, а затим је оспорава показујући нам њену илузорност (или обрнуто); у томе он је сличан брехтовском епском театру, јер нас истовремено ставља у позицију саучесника и критичара.

Литература:

  • Хачион, Линда, Поетика постмодернизма, Светови, Нови Сад, 1996;
  • Џејмсон, Фредерик, „Постмодернизам или културна логика касног капитализма“, Постмодерна: нова епоха или заблуда, Свјетлост, Загреб, 1988;
  • Лиотар, Жан Франсоа, „Одговор на питање: што је то постмодерна?“, Постмодерна: нова епоха или заблуда, Свјетлост, Загреб, 1988;
  • Торес, Феликс, „Пост? Облици и суштина новог спора старих и модерних“, Постмодерна: нова епоха или заблуда, Свјетлост, Загреб, 1988.

[1] Феликс Торес, „Пост? Облици и суштина новог спора старих и модерних“, Постмодерна, нова епоха или заблуда, Напријед, Загреб 1988. 159. стр.

[2] Линда Хачион, Поетика постмодернизма, Светови, Нови Сад, 1996. 72. стр.

[3] Цитирано према, Линда Хачион, Поетика постмодернизма, 159. стр.

[4] Поетика постмодернизма 155. стр.

[5] Жан Франсоа Лиотар, „Одговор на питање: што је то постмодерна?“ Постмодерна, нова епоха или заблуда, Напријед, Загреб 1988. 242. стр.

[6] Поетика постмодернизма, 18. стр.

[7] Фредерик Џејмсон, „Постмодернизам или културна логика касног капитализма“, Постмодерна, нова епоха или заблуда, Напријед, Загреб 1988. 198. стр

[8] Ф. Дејмсон, „Постмодернизам или културна логика касног капитализма“ 201. стр.

[9] Исто, 201. стр.

[10]  Исто, 202. стр.

[11] Л. Хачион, Поетика постмодернизма 156-7. стр.

[12] Циртирано према: Линда Хачион, Поетика постмодернизма, 162. стр.

[13]  Л. Хачион, Поетика постмодернизма 200-1. стр.

[14] Л. Хачион, Поетика постмодернизма 157

[15] Исто, 11. стр.

[16] Исто, 171. стр.

[17]  Циртирано према: Линда Хачион, Поетика постмодернизма, 174. стр.

[18] Л. Хачион, Поетика постмодернизма, 55. стр.

[19] Исто, 29. стр.

[20] Исто, 107-8. стр.

[21] Исто, 112. стр.

[22] Исто, 336. стр.

[23] Исто, 18. стр.

[24] Исто, 265. стр.

[25] Исто, 255-6.стр

[26] Исто, 268.стр.

[27] Исто, 332.стр.

[28] Циртирано према: Линда Хачион, Поетика постмодернизма, 336. стр.

[29] Поетика постмодернизма, 125. стр.

[30] Исто, 347. стр.

Mилан Максимовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.