Да ли се романи Џејн Остин, једне од
најпознатијих британских списатељица која је стварала пре викторијанског периода, могу сврстати у љубавне романе или не? Да бисмо стигли до одговора на ово питање, потребно je дефинисати карактеристике жанра и утврдити да ли се дела Џејн Остин, и у којој мери, уклапају у те оквире. Такође је неопходно поставити још једно питање – да ли је уопште могуће класике светске књижевности ограничити жанровским одређењима?
Удружење писаца љубавних романа Америке, одређује љубавни роман као дужи облик прозне фикције чија је главна тема љубав. Ова дефиниција је врло непрецизна и прилично широка, али већ овде наилазимо на проблеме када је применимо на дела Џејн Остин. Ако посматрамо њен најпознатији роман Гордости и предрасуде, можемо се запитати да ли је главна тема тог романа љубав или удаја? И зашто често поистовећујемо те две теме и да ли треба да их поистовећујемо? Поред тога, шта уопште значи да је главна тема романа љубав? Дефиниција не прецизира да је у питању романтична љубав али хајде да претпоставимо да се то подразумева.
Други критеријум Удружења писаца љубавних романа Америке јесте да љубавни роман мора имати некакаву емоционалну развојну линију која води до оптимистичног краја. Овај критеријум сам за себе може да се примени на романе Џејн Остин, али и на, рецимо Оливера Твиста који, сложићете се, није љубавни роман.
Основне карактеристике жанра љубавног романа
- Мора постојати конфликт који је препрека остварењу љубавне везе који се касније превазиђе
- Приповедач је најчешће главна јунакиња, која је углавном представљена као интелигентна, самоуверена и независна личност
- Централна прича је инспиративна и носи роман, а споредне приче су штуре и минималне
- Прича има срећан крај
- Љубавни романи такође прати морални принцип по коме је доброта награђена правом љубави
Дела Џејн Остин се, нека више нека мање, углавном уклапају у ове карактеристике, што и јесте главни аргумент у прилог томе да њени романи спадају у љубавне. Зашто онда неки читаоци оклевају да их тако сврстају, док на Википедији на енглеском језику већ у првом пасусу чланка о љубавном роману стоји да су зачетници жанра Семјуел Ричардсон, Џејн Остин и Шарлот Бронте?
Карактеристике дела Џејн Остин
Џејн Остин је живела у периоду између два века. Рођена је 1775. године, њено прво објављено дело је Разум и осећајност (1811), а преминула је 1817. године. У њено време у књижевности још увек преовладавају идеје позног класицизма и просвећеног разума, али јавља се нови правац — грађански сентиментализам, и настаје епоха романтизма. Све ово утиче на њено стваралаштво.
Када су у питању стил и форма, ту умногоме дугује класицизму — пише избрушене реченице које теже епиграму али истовремено их и пародира. Најпознатији пример је прва реченица Гордости и предрасуда која гласи: „Опште је позната истина да је сваком богатом неожењеном човеку жена неопходна”. Иронија се ишчитава касније, кроз лик госпође Бенет, која је опседнута удајом својих ћерки. Ако се на хоризонту појави неожењен човек који би био добра прилика, она се служи овом девизом, нимало заинтересована за његове планове, жеље или потребе. Тако да је смех важна карактеристика њеног стила, и кроз романе често наилазимо на ироничне коментаре наратора на ликове и њихве поступке. Са друге стране, популарна сензационалистичка литература њеног времена били су готски романи, које јеq отворено критиковала у Нортангерској опатији. У Разуму и осећајности, експлицитна је критика пренаглашене и неуверљиве осећајности сентиментализма. Теме којима се бави у својим делима: породица, брак, однос појединца и друштва, положај жене, друштвена покретљивост и слично, као и тежња ка психологизацији ликова, чини је претечом реализма, који је Валтер Скот у њеним делима посебно ценио.
У периоду у ком Џејн Остин ствара, роман као књижевна врста је још увек био у развоју и није се до краја искристалисао. Тек ће га реалисти довести до савршенства. Како каже Арнолд Кетл у својој књизи Енглески роман, у осамнаестом веку роман је још увек поучна басна, јунаци су персонификација апстрактних људских особина, а њихове авантуре – често уз елементе фантастике – теже да јасније и упечатљивије пренесу неку моралну поуку. По томе се Џејн Остин разликује од својих савременика јер се њена дела не уклапају у тадашње трендове. Она кроз своја дела приказује стварност онакву какву познаје, сликајући ликове у њиховој свакодневици са људским врлинама и манама; па је тако Ема у истоименом роману интелигентна али брзоплета и без дисциплине, саосећајна према сиромашнима али са снажним осећајем за друштвени статус. Са једне стране видимо љубав и стрпљење које показује према оцу хипохондру а са друге без таткта упућује увредљиву шалу госпођи Елтон за време пикника.
У њеним делима коначно се појављују комплексни женски ликови који нису црно-бели, нису у целини ни добри ни лоши, већ комплексни и реалистични, са манама и врлинама.
Жанр љубавног романа
Оно што је специфично за савремену жанровску књижевност каква је љубавни роман, јесте то да постоје шаблони које аутори имају у виду када пишу роман одређеног жанра. И сами читаоци имају хоризонт очекивања у зависности од тога који жанр читају. Аутор који данас пише, рецимо, криминалистички роман, има у виду публику која чита такве романе и јасно му је које критеријуме мора да задовољи како би испунио очекивања своје публике. Данас је писање љубавних романа врло лукративна и развијена индустрија. Уколико вас занима нешто више о томе, можете погледати документарац Love between the covers, који говори о раду најпопуларнијих америчких списатељица овог жанра данас.
Могли бисмо да закључимо да је сврставање Џејн Остин у љубавни роман од стране модерних списатељица покушај да се популарни љубавни роман рехабилитује и да му се да признање у интелектуалним круговима у којима је озлоглашен, ниподаштаван и готово избачен из дискурса. Али проблем је што се неретко дешава и обрнуто. Због везе са љубавним романом, дешава се да вредност дела Џејн Остин буде доведена у питање.
Новији истраживачи који се баве љубавним романом истичу како он у суштини одражава изворну женску перспективу и доживљај патријархата који је онда у патријархалном друштву неправедно скрајнут као мање вредан. Проблем је у томе што друга страна критике сматра да љубавни романи не могу да реше ову проблематику или јој понуде неки алтернативни излаз, јер одвлаче пажњу жена од стварности и од могућности покретања стварне промене, јер нуде један ружичасти ескапизам, уљуљкују их у нестварну фикцију која је нека врста вентила који на крају служи да одржава постојећи поредак.
Зашто су дела Самјуела Ричардсона и Џејн Остин претече љубавних романа?
Сви популарни писци имају своје имитаторе и следбенике. Петраркини настављачи су били тако бројни да су добили назив петраркисти. Имитатори из популарних дела извуку најпростије шаблоне и по њима пишу, у нади да ће им дела бити профитабилна. Када су објављена, дела Џејн Остин нису била „бест-селери”, али су била поштована у вишим интелектуалним круговима. Тек седамдесетих година XIX века јавља се армија обожаваоца када је њен нећак објавио Мемоаре Џејн Остин, па су дела поново штампана.
Занимљиво је да су њени савременици хвалили њене романе готово искључиво због њиховог реализма, због опипљивог и стварног приказа свакодневног живота, док су они што су је кудили, критиковали из истог разлога, јер су сматрали да описује стварност зато што нема довољно маште. Као што смо рекли, у њено време роман се није учврстио као књижевна врста и сматран је тривијалном забавом за масе. Они који су је хвалили служили су се њеним делом да покажу како је и роман легитимна уметничка врста, а они који су од романа очекивали да буде пука забава, сматрали су да њено дело није испунило критеријуме. У време када се ценила емоционалност у књижевном делу њени романи нису били популарни, читали су се Дикенс и Џорџ Елиот.
Тек 1930. године британска фирма Милс и Бун почиње да објављује љубавне романе какве данас познајемо. Они се дистрибуирају у Америку и тада почиње продукција романа који се посебно рекламирају и чија су циљна публика жене.
Да ли у романима Џејн Остин има довољно страсти?
Шарлот Бронте је критиковала њене романе због недостатка страсти, а то је и за савремене читаоце често један од главних аргумената против сврставања дела Џејн Остин у љубавне романе. Ако погледамо савремене представнике жанра, попут романа које пишу Сандра Браун, Нора Робертс, Аманда Квик и друге популарне списатељице, њихова дела почивају на снажним емоцијама и чулности, те недвосмисленом хемијом између главних јунака.
Ако Разум и осећајност упоредимо са таквим романима, они немају готово ништа или врло мало заједничког, осим тога да се јунакиње на крају приче удају. Веза између Маријен и Вилобија је много сличнија романсама из љубавних романа него Маријен и пуковника Брендона. Кључ је у разуму и осећајности како и сам наслов говори. Маријен се на почетку предаје осећајности, због чега јој је сломљно срце. Решење за овај проблем јесте да се партнер мора бирати разумом и због тога је пуковник Брендон прави избор. Жена у њеном положају нема луксуз да буде будаласто романтична, а ако партнера бира разумом и осећања ће временом доћи. Маријен се на крају отрезнила од свог сентиментализма, изабрала доброг и одговорног човека са којим има сигурну будућност и закључујемо да је ипак пронашла љубав и срећу. Како су Меријенина осећања према Вилобију у роману била много очигледнија, недостатак наклоности, који видимо у односу Меријен према пуковнику, не можемо приписати суптилности ауторке и времену у којем је стварала.
Контрааргумент би био следећи: ако у овом роману имамо критику популарних сентименталистичких романа који приказују нереалну и пренаглашену, недостижну осећајност, зашто је прича о добром човеку који стрпљиво осваја младу девојку која у почетку не увиђа његове квалитете, али временом сазрева и учи на својим грешкама, била мање романтична? Зашто је реалистична прича мање романтична? На ово пак можемо одговорити да је поента жанровске фикције управо у истраживању фантазија и жудњи читаоца. Ако у љубавном роману нема страсти да ли онда такав роман губи своју функцију?
Одговори на ова питања су индивидуални и зависе од сваког читаоца понаособ и његових личних афинитета. Само од вас зависи са којим од ових аргумената ћете се сложити. мишљења јесу различита, што није нужно лоша ствар, јер тиме се покреће дискусија о делу и чине га и даље релевантним.
Гордости и предрасуде (ни)је љубавни роман?
Професорка са Дал Универзитета у Канади и блогерка, која се бави викторијанском књижевношћу се не слаже са сврставањем Џејн Остин у љубавне романе. Читајући књигу Природна историја љубавног романа Памеле Реџиз, професорка критикује ауторкину дефиницију љубавних романа која је превише непрецизна и намерно опширна тако да укључује и дела Џејн Остин. Она сматра да је назвати Гордости и предрасуде љубавним романом анахроно, јер жанр у то време није ни постојао. Професорка истиче да је неопходно имати на уму порекло и развој савременог жанра, јер књиге могу имати сличну структуру али то нужно не значи да су истога жанра. Након тога поставља питање: да ли то значи да су све књиге које тематизују љубав и брак исте?
Треба такође узети у обзир да се класични прототип Пепељуге може ишчитати из дела Џејн Остин, што је један од најчешће коришћених шаблона љубавних романа, који је био популаран и током осамнаестог века, посебно код Ричардсона. Међутим, тај осамнаестовековни шаблон се у њеним делима развија и продубљује. Типични сиже сиромашне девојке која после многих препрека добром и срећном удајом мења свој статус и постаје богата и отмена није тако једноставан. Непажљивом читаоцу би можда промакло, али Џејн Остин не преиспитује друштвене законе свога времена. Уколико ликови прекрше друштвене норме, бивају кажњени. Нема озбиљније класне мобилности. Елизабет из Гордости и предрасуда је нижег ранга али ипак припада вишој класи. Прави проблем је тај што њен отац није довољно имућан да јој обезбеди велики мираз. Када се лејди де Бург успротиви њеном браку са господином Дарсијем, Елизабет јој одговара: али господин Дарси је џентлмен и ја сам кћерка џентлмена. Тако да Елизабет не припада плебсу, она је дама, а њен отац припада земљопоседничком слоју ситног племства. Из тог угла лејди де Бург не може да се буни, они припадају истој класи, иначе не би имали прилике ни да се упознају, ни да се друже. Елизабет заслужује напредак унутар своје класе, дакле удају за имућнијег џентлмена због своје интелигенције и способности, тако да није у питању проста бајка о Пепељуги, јер да је Елизабет заиста Пепељуга, ова прича се у свету Џејн Остин никада не би догодила.
Ако узмемо у обзир то да се њени романи углавном баве удајом, што је једна од главних тема љубавног романа, не можемо да не узмемо у обзир историјски контекст. Први проблем јесте тај што је за жене из друштвене класе којој је Џејн Остин припадала, чије проблеме је најбоље познавала и о чему је писала, удаја била највећа и најбитнија преокупација. Девојке из нижих слојева су радиле јер је требало прехранити многобројну породицу. Биле су мизерно плаћене и радиле само одређене послове, али чим су довољно стасале, проналазиле су неко намештење као служавке у имућнијим кућама и слично, како не би биле на терету породици и доносиле нешто новца за млађу браћу и сестре. Жене из виших друштвених слојева нису радиле. То је био њихов престиж и радом би се унизиле. Господин Бенет није богат али је џентлмен, они имају слуге, и њихове ћерке ништа не раде. Њихов задатак јесте да се добро удају, не како би пронашле љубав, већ како би осигурале своју егзистенцију. Када Елизабет одбије и Колинса и господина Дарсија то је нечувено, јер су обојица одличне прилике, а алтернатива је сиромаштво јер имање након смрти оца одлази рођаку Колинсу а сестре остају готово без ичега. У оваквим околностима тешко је бити романтичан. Када јој се свиди Викам, ујна је саветује да добро пази да се не заљуби у њега јер он нема новца и није добра прилика. Треба имати у виду следећи речи наратора који приповеда осећања Елизабетине пријатељице Шарлот, која се удала за Колинса:
„Она није имала виско мишљење ни о мушкарцима ни о браку, али је брак увек био њен циљ; он је једино часно материјално осигурање за образоване младе жене са малим иметком, и мада није сигурно да ће им пружити срећу, он им је ипак најпријатнија заштита од оскудице.”
Упркос свему, Елизабета тврдоглаво одбија просидбе иако није у могућности да то себи приушти. Она не може да се из прагматичности уда за било кога и на крају бира господина Дарсија и то је многим фановима довољан доказ да у питању ипак јесте права љубав. Међутим, и даље остаје питање:
можемо ли приписати одлике савремене жанровске фикције делу које је написано 1797. године? Јер љубавни сиже је архетипски, љубавне приче су постојале још у антици, а књижевна дела су одувек имала љубавне епизоде било да припадају жанру љубавног романа или не. Жанровска књижевност састоји се од шаблона у које се онда умеће прича, а у време Џејн Остин шаблон није постојао, она је писала по узору на живот а из њеног дела су њени следбеници и настављачи извукли шаблон, створивши од њега популарни жанр.
На крају можемо закључити да је врло тешко старе класике сврстати у оквире неког жанра. То може бити један од слојева романа али не и једини, јер ћемо тако занемарити све остало због чега то дело јесте уметничко. Да ли Браћу Карамазове можемо назвати крими романом? Наравно да можемо, али ћемо због те површне потребе да класификујемо ствари и сврстамо их у ладице, много изгубити.
Литература:
- Кетл, Арнолд. Енглески роман. Сарајево: Свјетлост, 1962.
Ковачевић, Иванка, Stansfield-Popović, Марија, Крстић, Веселин,
Шербеџија, Марија. Енглеска књижевност II. Сарајево: Свјетлост, 1991.
- Набоков, Владимир. Есеји. Београд: NNK Internacional, 2006.
- Пухало, Душан. Енглеска књижевност XIX-XX века: (1832-1950):
историјско– критички преглед. Београд: Златна земља, 2009.
- Чура-Сазданић, Илеана. Девет књижевница с енглеског говорног подручја:
разговор с Илеаном Чуром– Сазданић. Београд: Neopress design & print, 2016.
- Ljubavni romani i feministički eskapizam: da li je bijeg mogućnost slobode? https://www.academia.edu/35353088/Ljubavni_romani_i_feministi%C4%8Dki_eskapizam_da_li_je_bijeg_mogu%C4%87nost_slobode