Реч је о веома комплексном роману, иако на први поглед, тј. на прво читање не делује тако. Тешко је разумети текст и схватити композициону структуру дела, а да се претходно не прочита барем једно Јеванђеље Новог завета и ремек-дело Јохана Волфганга Гетеа, „Фауст“. Одломци из Светог писма се према наставном програму Српског језика и књижевности обрађују у првом разреду средње школе, а у четвртом разреду „Фауст“ и „Мајстор и Маргарита“.
Михаил Атанасијевич Булгаков
Иако веома плодан писац дела разних књижевних врста, најпознатији је по роману „Мајстор и Маргарита”, објављеном постхумно. Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. године у вишечланој породици, од мајке Варваре Михајловне и оца Атанасија Ивановича Булгакова, професора Кијевске духовне академије. Оба 
родитеља Михаила Булгакова потицала су из свештеничких породица. Мајчина браћа били су лекари, један врло угледан у Москви, други у Варшави. Та чињеница утицала је на М. Булгакова да студира медицину, иако је од детињства показивао изузетно интересовање за књижевност, религију и философију. Као дечак писао је комедије које су изводили његово шесторо браће и сестара. Убрзо по завршетку Медицинског факултета Универзитета у Кијеву, постаје војни лекар, а касније је започео праксу као венеролог. Волео је позориште, коме се посветио касније, напустивши свој позив лекара 1920. године. Николај Гогољ био је његов омиљени писац, а роман „Мртве душе“, био је инспирација за његова дела. Прва озбиљнија дела М. Булгакова су „Ђаволијада” (1925) и „Пустоловине Чичкова” (1925). Крајем 1921. М. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са уредништвом московских новина. Године 1923, М. Булгаков постао је члан Сверуског савеза писаца. У Московском уметничком академском позоришту са великим успехом одржана је његова представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи интензивно ширила оштра критика његовог стваралаштва. Стаљинов Народни комесаријат унутрашњих послова понижавао га је на разне начине све до смрти. Руски пролетаријат већ је свргао земаљског цара и почели су са издавањем против божанских прокламација, од чега је и почела велика револуција. Године 1930. Булгаков је забрањен писац у СССР-у, његове књиге нису штампане, а његове драме нису игране у позориштима. Његов роман „Бела гарда“ прво је објављен у Француској. Завршетак романа „Бела гарда“ говори о Суду Божијем и о Књизи живота, Новој Земљи о Новом Небу и описује покајничко ридање болесника. То се није праштало Булгакову, а Стаљинови јуришници су се утркивали ко ће га више оцрнити и омаловажити. Здравствени проблеми М. Булгакова почели су рано. Наследна болест бубрега, затим рањавање услед боравка на фронту, потом тифус, то су разлози због којих је М. Булгаков конзумирао морфијум. Последњих неколико месеци живота М. Булгаков је због болова прибегавао употреби морфијума, док је Елени Сергејевној, својој трећој жени, диктирао последњу верзију свог чувеног романа „Мајстор и Маргарита”. Умро је 1940. године. Комунистичке власти нису дозволиле обележавање његовог гроба до 1950. године, али његова жена га је обележила каменом „Голгота“ који је стајао у подножју крста на гробу Николаја Гогоља.
Укратко о роману „Мајстор и Маргарита“
Први пут објављен је 1966. године у СССР-у као непотпун и цензурисан роман. М. Булгаков је писао роман од 1928. до своје смрти, уносио је исправке и мењао сам наслов романа. Прва верзија романа у целости са 33 поглавља објављена је у Франкфурту 1969, а у СССР-у 1973, у том периоду објављен је и превод ове дуго забрањене књиге на српском језику. Сачувано је шест верзија рукописа романа од стране самог М. Булгакова, а ове редакције је различито насловио: „Црни маг”, „Копито инжењера”, „Велики канцелар”, „Кнез таме”, „Црни богослов” и „Мајстор и Маргарита”.
Окарактерисано је као најмистериозније дело руске књижевности 20. века. Роман је вишеслојан и постоје различита тумачења, јер генијални писци управо остављају самом читаоцу да чита између редова. У многобројним интерпретацијама романа и књижевним критикама истиче се да је реч о антисовјетском делу, алегорија о свемогућем аутократи који се потајно боји. Понтије Пилат као прокуратор Јудеје је владар који осуђује невиног човека. Због тога он се каје и сумња у исправност своје одлуке. Та сумња означена је као „пилатовштина“, као одлука власти доведена у питање. Свакако, треба сагледати роман кроз све аспекте, узети у обзир историјски контекст и живот, образовање и религиозно васпитање самог аутора. При анализи романа не сме се изоставити ни однос М. Булгакова према роману у роману. Роман обилује мистицизмом и немогуће га је окарактерисати само чињеницом да је писан као антисовјетски мотив.
Главни јунак романа
Главна тема романа јесте боравак Воланда тј. Сатане и његове свите у Москви, самим тим Воланд је главни лик романа, али као негативац што уједно означава и да је он антагониста Добру. Најчешћа узречица самих ликова у роману која се помиње више од сто пута јесте „Ђаво ће га знати“ и „Ђаво га однео“. Позитивних јунака у роману нема, иако су мишљења о овом питању разнолика. Питајући се да ли су се Московљани изменили ‘изнутра’ Воланд се са својом свитом јавља атеистима и непокајаним грешницима: „Ту је и похлепа, завист и, коначно, кукавичлук.”
Воланд долази у Москву и диви се градским баракама на простору где је 1931. године разнет Храм Христа Спаситеља у Москви, саборни храм Руске православне цркве, а 1938. изграђена Совјетска палата са базеном. Аутор зато у овом моменту прича о доласку Сатане у град, Воланд посматраући место где је до недавно био Храм Христа Спаситеља, диви се граду који се одрекао Христа. Долази у Москву како би писао антијеванђеље. У Јеванђељу по Матеју, у седмој глави, седми и осми стих написано је: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.“ Воланд у роману управо супротно тражи од Маргарите, да не моли никог поготово, ако је моћнији од ње.
Идеја Гетеовог Фауста, који је продао душу ради знања је свакако утицала на М. Булгакова приликом писања романа. Само Воландово име је варијанта имена демона који се појављује у Гетеовом Фаусту: „Иде племић Воланд” (немачки. „Junker voland kommt”). Ово име у преводу са немачког би значило – онај који обмањује, клеветник тужилац (гр. Διάβολος; старосл. Дїаволъ). Пали херувим – Сатана(ил) (старосл. Сотона) тј. Луцифер, Лучоноша у роману је назван и Консултантом и Месиреом. Име Бехемот је име водене немани из Књиге о Јову.
Ђакон Андреј Курајев упућује на цитат у роману када Воланд каже: „Ту су у државној библиотеци пронађени оригинални рукописи чаробњака Херберта Орилског, из 10. века, ето, ја треба да их анализирам. Ја сам једини стручњак на свету.”
Херберт Орилски (Gerbert d’Aurillac) је римски папа Силвестер II (999–1003). Док није постао папа учио је математику код арапских научника. Био је први научник који је Европљане упознао с арапским цифрама. Сумњичен је да се бави магијом, али тешко да су ове оптужбе имале основа. Ипак, фигура Силвестера је постала један од прототипова легенди о доктору Фаусту. Легенда је гласила да је Херберт наговорио кћерку мауританског учитеља код којег се он школовао да украде магичну књигу њеног оца. Херберту се такође приписивало умеће прављења терафима – мртве главе која прича (пр. Воландов разговор с Берлиозовом главом).
Роман у роману
Роман почиње разговором двојице професионалних совјетских богобораца. Свет духова који негирају, као и Христово постојање, упада у њихов разговор и од тада атеисти више нису сами. Роман у роману односи се на поглавља о Понтију Пилату, у којима се Исус Христос описује само као човек пун милосрђа који је неправедно оптужен. Помињу се ликови Јошуа (скраћено од хебрејског Јехошуа, Бен Нунов или Исус Навин), Матеј Левије и Понтије Пилат. И у овом паралелном роману Воланд све време држи позицију наратора и очевица догађаја. Двојица богобораца у разговору са странцем помињу доказе против постојања Бога. Странац при помени Имануела Канта рече да би га послао на Соловке тј. у логоре Сибира на мучење. Овде је потребно познавање Кантове философије који је критиковао тражење логичких доказа о постојању Бога, и који каже: „Звездано небо нада мном и морални закон у мени сведоче ми да има Бог.“ За Канта Бог није „морални закон”, већ Законодавац овог закона. А у односу на материјални свет, Кантов Бог је Творац.
Како сматра критичар ђакон Андреј Курајев, Воланду се уопште не свиђа људска слобода. Сва историја појаве Воланда у Москви је огољење корените неслободе људи, а атеизам Воланду није довољан. Он жели да унаоколо види „инжењере с копитом” – сатанисте. Потребно му је претварање атеиста у чаробњаке и сатанисте. То је пут Маргарите која на крају кличе: „Велики Воланд!” (30. поглавље). Због тога Воланд самог себе нуди као седми „Доказ инжењера”. Међутим, може се протумачити да и М. Булгаков Воланда користи као доказ.
Време и место радње у роману
Када пажљиво рашчитамо време и место радње романа, простор и историјски оквир, постаје нам видљиво колико је М. Булгаков познавао црквено-богослужбени поредак. Изузетно је тачан хронолошки распоред догађаја у роману. Радња романа се одвија у четири дана у Москви 1930, од среде до недеље, а романа у роману 1900 година раније у исто доба године. Воланд долази у Москву Страсне седмице, појављује се на Велику среду Јудиног издајства. У служби Велике среде помиње се жена грешница која је помазавши скупоценим миром главу Спаситеља, припремила га за погреб: „Изливши миро ово на Тело моје за укоп ме приготови“. У роману тада је Анушка пролила зејтин. На Велики четвртак и установљење Свете Тајне Причешћа, у роману се временски дешава сеанса магије у позоришту „Варијете“, у који хрле дехристијанизовани Московљани. Временски оквир Великог петка у роману се дешава у часовима, а у православним црквама се такође по часовима читају одломци Јеванђеља о страдању Христовом, тако је и аутор по часовима приказао догађаје у Москви, кад је била и сахрана Берлиоза. По црквеној традицији, у ноћи Велике суботе на Васкрсну недељу, катихумени су се крштавали у води како би крштени дочекали Васкрс. Те ноћи се дешавало крштење људи и носиле су се беле одежде. А у роману на балу код Сатане дешава се све супротно. Воланд у ноћи Велике суботе на Васкрс, напушта Москву, јер не може остати за Васкрс у Москви, говорећи „време је“, иако је Москва у то време била обезбожена.
Совјетски стаљинистички атеизам и режим није успео да сузбије однос Руса према вери, задржали су своја уверења и у великој мери чували су остатке црквености. У роману бифеџија се прекрстио кад је у стану видео са ким има посла, а Бехемот га је потом напао. Када су Мајстор и Маргарита отровани, куварица се прекрстила, а Азазел повикао да ће јој одесећи руку. Знамен крста је за Воландову свиту застрашујући. Поставља се питање, ако је већ у паралелној причи на крсту распет Христос (Јошуа), ако му не придају Божанске особине зашто се онда плаше крсног знака? М. Булгаков овде указује на хришћанско учење да је Распећем Христа побеђен ђаво и зато се и они боје крста као Христовог знамења.
Ко је аутор романа у роману?
Много тога говори о несамосталности Мајстора при изради романа, говорећи да пише оно о чему не зна. Пише приповетку у којој Христу одузима Божанску природу, у совјетским школама учило се да Христа, Божијег Сина није било, да је постојао само као моралиста у Римској империји, то је верзија романа у роману. Мајстор се одрекао имена и свега кад је почео да пише роман. Не показује да је хришћанин, јер пише о П. Пилату и не саосећа се са Њим. Не знамо много о Мајстору, једини могућ музеј у којем је радио био је Музеј револуције у то доба. М. Булгаков, аутор који добро познаје учење православне цркве о бестелесним бићима зна да према учењу, духовна бића, анђели и пали анђели не могу да стварају, да је Бог – Творац, а у Постању као врхунац стварања створио је човека по лику и подобију Божијем, који може да ствара. Према томе Воланд не може сам да напише антијеванђеље, али зато користи Мајстора и учествује у упознавању Мајстора и Маргарите, а она као женски Фауст убеђује Мајстора да објави роман. Воланду је потребна стваралачка моћ људи, попут нових Фауста. Сатана предлаже, а човек чини и извршава.
М. Булгаков је овде закомпликовао радњу романа појавом писца који уопште не пише роман, постоји роман М. Булгакова и роман Мајстора и Воланда. Поређење Воланда са оличењем апсолутне истине је свакако богохуљење, јер представља снисхођење ђаволу који, тако рећи, одлучује о нечијем вечном спокоју. Воланд одводи Мајстора и Маргариту у мир без светлости. Потом и Ивана Бездомног нападају пролећни, празнични духови пуног месеца, на Пасху. На крају романа, судија је Воланд, иако се нама читаоцима све до краја чини обрнуто, што је одраз великог умећа писца.
Аутор је овде између себе и Мајстора ставио неког посредника, надлежног за Мајсторово стваралаштво који је заинтересован за то да Исус изгледа као Јошуа, зато и поглавља о П. Пилату постоје у оквиру већег дела.
Питање ауторове вере или светогрђа
Питање које А. Курајев као критичар поставља јесте да ли је Воланд опонент аутора или аутор кроз његов лик износи своје ставове. Критичар истиче полемичку методу – reductio ad absurdum. Користећи је, стаје се на тачку гледишта опонента, наводно сагласни, али затим на основу ове тезе логички нужно и очигледно развије се последица да свима, укључујући и опонента, постаје очигледна апсурдност добијених закључака и њихова логички неопходна веза с полазном претпоставком. На почетку се стиче утисак да се Булгаков слаже са основним тезама атеизма. Шале совјетских безбожника су, по мишљењу Булгакова, задирале превише дубоко. Не сме се уништавати туђа вера – ако ништа не може да се понуди у замену. Не сме се уместо вере подметати кравље ветеринарство (алузија на Коровјева и совјетски часопис). Не сме се красти сан о Небу, јер у овом случају душу „прождире земља”. Мрак и туга сустижу такве шаљивџије… Коровјев је сад „тамно љубичасти витез с врло туробним лицем које се никад не осмехује”. Булгаков је књигу написао тако да је совјетски читалац у поглављима о П. Пилату препознавао основе атеистичке пропаганде. Међутим, испостављало се да је аутор ове препознатљиве слике – Сатана. То и јесте „довођење до апсурда”, reductio ad absurdum. Булгаков је са свом могућом уметничком очиглендошћу показао реалност Сатане. И испоставило се да се поглед Сатане на Христа у потпуности подудара с погледом атеистичке државне пропаганде. (А. Курајев)
Закључно разматрање
Овим романом М. Булгаков је бацио изазов званичној идеологији, а Јошуа, којег је створио Мајстор не изазива симпатије самог М. Булгакова. Приказ Јошуе само као човека у коме народ није препознао Бога, упућује на то да је онај ко поверује очигледности свакодневице – савезник Сатане. Свети оци кажу да је највеће лукавство Сатане то што је убедио људе у своје непостојање. Порука романа „Мајстора и Маргарите” јесте да се иза атеистичке пропаганде помаља сенка луциферовог крила, као и да ако постоји Сатана, мора постојати и онај који му се супротставља; ако постоји тама – мора постојати и светлост! По мишљењу Н. А. Берђајева, управо на основу неизмерне моћи зла у свету произилази постојање Бога и да то што моћ зла није бесконачна представља доказ постојања Бога. Истакнути теолог Лазар Мирковић у књизи „Сатана говори“ каже: „Сатана не тражи да га признамо, довољно је да чинимо оно што он жели, док Бог тражи да га признамо и чинимо Његову вољу”.
Литература
Булгаков, Михаил Афанасьевич. Мајстор и Маргарита. Београд: Српска књижевна задруга, 1985.
Јовановић, Миливоје. Утопија Михаила Булгакова. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1975.
Кураев, Андрей. Мастер и Маргарита. За Христа или против? Москва: Проспект, 2021.
(https://azbyka.ru/fiction/master-i-margarita-za-xrista-ili-protiv/)
Мирковић, Лазар. Сатана говори. Београд: Православље, 1968.