„М” Фрица Ланга
Фриц Ланг је М сматрао својим најбољим филмом. Овај филм, снимљен 1931. године, представља ремек дело седме уметности. Филм је значајан и као један од првих звучних филмова, али никако није само реликт прошлости који нас подсећа на развој филмске уметности – нека од питања које филм поставља, актуелна су и данас, а мајсторство режирања инспирисало је режисере као што су Хичкок, Спилберг, Буњуел, Годар и Кјубрик.
М важи за представника немачког експресионизма на филму. Употреба светлости, таме, сенки, живописних карактера и физиономија људи из подземља, поставиће темељ за филм ноар, који ће свој врхунац доживети 40-их и 50-их година XX века.
М је филм о серијском убици. Радња се одиграва у Берлину у време Вајмарске републике, тридесетих година двадесетог века (када је филм и снимљен). Група деце игра се у дворишту и кроз њихову гротескну песму сазнајемо да се у граду појавио серијски убица деце. Кроз свакодневницу предратне метрополе дат нам је увид у рад полиције, радничких синдиката, мафије и подземља. Када се у граду појави нова жртва сви они мобилисаће се како би ухватили убицу. Филм намеће нека значајна питања, на која ће свако од нас морати да дâ свој одговор.
Звучни филм
М је први Лангов звучни филм. Припада раном периоду звучног филма (први звучни филм снимљен је 1927). У њему Ланг испитује могућности овог медија на филму у развијању наратива. Филм се отвара дечјом песмицом, након звука појављује се и слика и ми видимо њихову игру. Ланг овако постиже снажан ефекат, кроз дечју игру и страшну песму о делима убице нама се аудитивно урезује снажан утисак:
Чекај, чекај, само мрвицу.
Човек у црном ће доћи.
У руци носи секирицу
Насецкаће те као кобасицу.
Испадаш!
Посредством звука, звиждука композиције Пећинског краља Едварда Грига, десиће се и препознавање које ће довести до откривања идентитета убице. Није незначајно ни то што ће звук препознати слепи човек на улици, што наглашава звук као кључни чинилац у препознавању. Овако коришћен, звук је битан део филмског наратива, он нам пружа додатне информације и омгућава причи да се развије. И док данашњи гледалац звук у филму узима здраво за готово, Фриц Ланг у М-у испитује могућности и начине на који он доприноси развоју идеја и приче. Ове идеје ће тек модерни Холивуд инкорпорирати, много година касније.
Значајна је и употреба звука изван кадра (off-screen sound), где ми прво чујемо звук па тек након тога његов извор. Злослутно звиждукање песмице појављује се у кадру са девојчицом која ће похрлити својој мајци у сусрет, након тога кадар ће склизнути на убицу који се крије у довратку.
Битно је нагласити још једну чињеницу: М Фриц Ланга не користи екстрадијегетичку филмску музику (soundtrack), сви звуци у филму део су света филма и у служби су „увлачења“ гледаоца у тај свет.
Филм ноар
М спада у најпроминентније представнике немачког експресионизма на филму и филм ноара. Британски филмски институт назвао је Ланга „мајстором таме“. М се сматра за претходника филм ноара због иновативног начина на који користи светлост и сенке, као и због корпуса тема које обрађује. Иако није први филм који се бавио серијским убицама, преовлађује мишљење да је управо овај филм поставио темеље криминалистичког жанра који је уско повезан са ноаром.
Амбијенти кроз које се јунак, односно анти-јунак, креће сугеришу један, у основи, песимистичан поглед на свет. Теме ноар филма често се врте око убиства, полиције, подземља, завере. Појава убице на улицама града уноси несигурност и сви се налазе у стању појачаног опреза, сви су сумњиви. Ова појава допушта нам да видимо лице и наличје града: рације које врши корумпирана полиција ометају рад подземља, а крађе, коцка и проституција више не могу несметано да се обављају.
Филозофски аспект филма
На крају филма видимо два суђења, али ниједну пресуду. Филм се може гледати на овакав начин – као судски процес. Кроз цео филм ми се упознајемо са случајем, а на крају смо упознати са свим аспектима овог злочина: знамо ко је злочинац, знамо какав је злочин у питању, знамо и ко је порота, знамо аргументе тужиоца и одбране. На самом крају Ланг нам приказује и најјачи доказ: вапаје мајки убијене деце. У обзир се мора узети оно на шта се позива одбрана: неурачунљивост убице, чији глас чујемо крају – он не може да се одупре томе, „ви не знате како је то бити ја!“.
Међутим, питање – да ли је у реду осудити човека на смрт, ма он био и најгори што се може замислити – добија на тежини када се у виду имају историјске околности. За време снимања овог филма Национал-социјалистичка партија већ има огромне присталице широм Немачке, а након две године она долази на власт (тада је овај филм забрањен). Распрострањеност нацистичке пропаганде која је већ добила на замаху, морала је утицати на Ланга који је пореклом Јеврејин (иако је крштен, одрастао и васпитан у духу католицизма).
Филм нам на крају поставља питање: какву пресуду бисмо ми донели? Филм се завршава са постепеним затамњивањем и када се светла у биоскопу упале, на реду смо ми да изрекнемо, а Лангов филм даје нам увид у комплексност проблема, на начин на који само уметност може – увидом у другост, нешто чему немамо приступа током „традиционалне“ врсте суђења.