Мит о вампиру је врло стар и развија се кроз историју од фолклорних приказа произашлих из народних страхова и веровања до популарних романа омладинске књижевности. И чини ми се да се попкултура није заситила ни исцрпела мит о вампиру, од Интервјуа са вампиром, преко Бафи убице вампира, Вампирских дневника, Сумрак саге, Праве крви, па марвелових Блејда и Морбијуса, филмова Само љубавници опстају, Шта радимо у сенкама, Од сумрака до свитања, Ве ратови, Мрачне сенке, Откриће вештица, Подземни свет, Салемово Стивена Кинга и безброј адаптација Дракуле, од анимиране серије Кеслванија до мини серије Стивена Мофата. И то су само најпознатији прикази вампира у популарној култури, јер ако претражите ИМДБ по кључној речи вампир, добићете преко 3200 погодака.
Вампир у народним веровањима Срба и других словенских и балканских народа
Када у Вуковом Рјечнику претражите одредницу вампир, она ће вас послати да потражите објашњење под одредницом вукодлак, и ту сазнајемо да су у нашој фолклорној традицији вукодлак и вампир исто или барем врло слично створење, тако да наши етнолози користе и један и други термин равноправно.
Вукодлак се зове човек, у кога (по приповијеткама народним) послије смрти 40 дана, уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако преко њега мртва прелети каква птица, или друго какво живинче пређе: и зато свагда чувају мртваца да преко њега што не пређе. Вукодлаци се обично појављују зими (Од Божића тамо до Спасова дне). Како почињу људи млого умирати по селу, онда почињу говорити да је вукодлак у гробљу (а ђекоји почну казивати да су га ђе ноћу виђели с покровом на рамену), и стану погађати ко се повампирио. Кадшто узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова, у којима се боје да није вукодлак: зашто кажу да такови ждријебац неће, нити смије, прећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговим кољем (зашто се он само глогова коца боји: зашто говоре, кад га спомену у кући, „на путу му броћ и глогово трње“ – па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од љуцке крви („црвен као вампир“) Вукодлак долази кадшто и својој жени (а особито ако је лијепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара, житније и око чардака и кошева кукурузније.
Александар Гура у Симболици животиња, истиче како је вукодлак животиња-демон у Словенској народној традицији, односно животиња обдарена демонским својствима. Те животиње-демони су способне да мењају облик и претварају се у човека или демона (вук демон постаје човек по истеку рока чини, вештица-жаба враћа себи људски облик, змија се претвара у вилу и тако даље) Али сам појам вукодлаштво је у етнологији специфичан и није везан само за вукодлаке или вампире већ означава способност потпуне метаморфозе или преобраћења из једног облика у други. Дакле, појам није везан само за вукодлаке, већ означава потпуну метаморфозу било којег бића у неко друго. Вукодлаци такође настају вукодлаштвом, преображајем из једног облика у други, најчешће због умешаности спољашњих виших сила, некакве магије или оностраног. Углавном су то вешци, вештице, ђаволи и друга митолошка бића, која самостално или по својој вољи привремено примају облик животиња. Тако жаба може да буде обраћена вештица, вук вештац који је примио изглед вука, зец- ђаво, сојка- смрт, шева- анђео. Према домаћим веровањима, вампир може да се претвара у вука, a понекад су у вампировом изгледу присутне вучје црте, нпр. тело му је прекривено крзном као код вука, а у Црној Гори и Далмацији вампира и називају вуком.
Међутим, све зависи из ког краја потиче веровање. Код Чеха је реч вук еуфемизам за ђавола. По многим легендама ђаво је и створио вука, али по неким руским веровањима вукови уништавају и плаше нечисту силу. Вампири који пију крв и даве људе и стоку се плаше вукова јер нападају и уништавају вампире те се приликом спомињања вампира додаје појели га вуци.
С обзиром да су све приче преношене усменим предањем, оне су се временом мењале и преплитале тако да је тешко са сигурношћу издвојити тачно одређене карактеристике митолошког бића. Све те представе су настале из страха од природе и непознатог али нада да се то непознато ипак може савладати увек постоји.
У Срему се јавља слично натприродно створење вукодлаку, односно вампиру, које називају букавац. Како Вук у свом Рјечнику записује – то је нешто што иде ноћу и дави људе као вукодлак. У Босни и Херцеговини, слично створење вукодлаку је дрекавац. Оно излази ноћу и хода по гробљу и селу дречећи па је тако и добило име. Оглашава се на различите начине – као јарац, као мало дете, мачка, а некад и као човек и када се његов глас чује то значи да ће неко умрети.
Руси су веровали да медвед такође има демонолошке представе сличне вуку па у њиховом фолклору постоји и медвед вукодлак. Бугари са друге стране сматрају да се вукови не боје вампира и да их виде и убијају. Поред вукова, вампира могу да убију и људи који су рођени у суботу и који, да би савладали вампира, морају да једу месо овце коју је удавио вук. Бугарски фолклор разликује вукодлака и вампира. Вукодлак је човек који ноћу и у одређеним периодима године прима вучији облик, док вампир настаје тако што је његова мајка за време трудноће јела месо животиње коју је убио вук.
Мит о вампиру је био актуелан још у средњем веку. У двадесетом члану Душановог законика забрањује се да се људи ваде из гробова и сажижу. Оно село које би то учинило платиће вражду (казну за убијање човека) а распопиће се поп који би дошао на то. У једном одломку из номоканона за који се верује да је најкасније из XVII века, пише да православна црква забрањује спаљивање вукодлака и кађење над њима, под казном да се они који то чине не могу причестити за шест година. Остала је и забележена приповест из 1672. године из Кринга, у Крањској у данашњој Словенији:
Тамо је месни свештеник видео жива Ђуру Градо, кога је пре тога био опевао и који је затим отишао својој жени, напаствовао је и лупом узнемиравао сеоско становништво. Кад су му отворили сандук, нашли су тело црвено. На то он подвикну и сви се разбегоше. Најзад, позвани од старешине они се носећи пред собом распеће, врате. Мртвац стаде плакати, али га они убише. Он се драо и испунио је гроб крвљу.
Сличних исповести има више него што бисмо очекивали:
Године 1725. у селу Кисиљеву је умро неки Петар Благојевић, а након неког времена, у периоду од десет дана у истом селу умре десет људи различите старости. Болест је трајала око 24 часа, а на самрти су изјављивали да им је у сну долазио покојни Благојевић и давио их, те да од тога морају умрети. Његова жена због тога побегне у друго село јер јој је мртви муж долазио и тражио своје опанке. Због тога сељаци реше да отворе гроб. Прво се обрате среском старешини да заједно са свештеником присуствује истеривању вампира. Старешина их је прво одбијао, али како су били упорни, на крају је пристао. Он и свештеник су са људима отишли на гробље и пронашли већ откопано Петрово тело, а срески старешина је записао оно што су тамо видели:
Прво нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Коса, брада и нокти место већ отпалих израсли су нови. Место старе коже која је постала светло-бела, појављује се нова свежа кожа. Лице, ноге и руке и цело тело тако су сачувани да нису могли бољи бити ни за живота. У њиховим устима приметио сам са највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању и мишљењу исисао из оних које је уморио. Уопште нађени су сви знаци које такви људи треба да имају… Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробио мртваца посред срца. При овом бодењу појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос… После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео.
Како настаје вампир и како изгледа?
У различитим изворима проналазимо различите податке о томе у које време после смрти се покојник повампири. Некад је то 3 дана, некада 40 а некад још док је покојник у кући. Како пише и у Вуковом Рјечнику, мртвац се повампири ако преко њега прелети нека птица или друга животиња, и зато се покојник чува од смрти до сахране. По другим веровањима опет, повампириће се онај ко је током живота много желео неку ствар и није је могао набавити. Повампире се људи који умру неприродном смрћу, изврше самоубиство или погину, или ако умру без исповести a верује се да је вампиру могуће помоћи тако што му се окају греси. Ако вампир исповеди свој највећи грех због којег му душа не може мировати, то ће га спасити.
Када је у питању физички изглед вампира, и то се разликује. У Славонији се сматрало да имају гвоздене зубе и да се само по томе разликују од људи. У Срему се веровало да имају жуто лице, црвене очи, најежену кожу, плаве усне, црне зубе и крваве руке. Негде се говори да вампир изгледа исто онако како је изгледао покојник пре смрти а некад се преображава у друге животиње попут пса, кокоши, свиње, гуске и коња. Наравно, негде му је тело прекривено вучјом длаком, па се зато назива и вукодлак, док у неким веровањима вампир нема костију већ је пун крви од које је црвен. А одевен је у покров и одећу у којој је сахрањен.
Треба истаћи да у народним веровањима вампир увек означава зло, његова улога је да наноси зло и штету. Најчешће убија људе, храни се њиховом крвљу, срцем и утробом. Забележено је како су становници Уба у марту 1820. године писали кнезу Милошу молбу да им допусти да откопају гробове, јер је велики број људи умирао, како су они веровали, од напада вампира. У месту се проширио велики страх и неколико кућа се састајало у једну, како би преживели ноћ. Молили су владику да им дозволи да откопају гробове али он им није дозволио, и како кажу, пошто нису имали више избора, писали су и кнезу да им да дозволу да откопају гробове, или да им дозволи да се раселе.
У Жепчи у Босни постоји веровање да сваки вампир мора седми дан увече да дође својој кући. Ако му је жена жива, он јој се прикаже и тражи да вечера. Ако му жена да да једе, он ће онда 40 дана долазити код ње, али ако га пошаље у воду, он ће отићи да лови рибе, ако га пошаље у гору, он ће отићи да лови звери, а ако га пошаље у село он ће морити децу и људе у селу. Међутим, ако вампир затекне одраслу особу да спава напољу, он ће га ухватити за ножни палац и човек ће од тога кихнути. Ако се неко нађе у близини и чује га како кише па му одговори наздравље, вампир ће умрети и неће му наудити, а ако се нико не појави, човек ће умрети у сну.
Поред веровања да вампири убијају, илити море људе, исто тако постоје предања у којима се људи туку са вампирима када их сретну на путу, па их изазову на двобој. Исто тако вампири нападају и стоку и пију им крв, крећу се од мрака до првих петлова, а могу се срести на граничним местима где иначе бораве нечисте силе: на раскрсницама, гувнима, око неких зидина, мостова, јама и потока, у глуво доба на гробљима, око вода и млинова.
Веровање колико дуго вампир живи се такође разликује. Негде се сматра да вампир живи док год га неко не убије, што онда значи да је бесмртан; док постоје веровања да ђаво може да осуди покојника да одређено време буде вампир, а други опет сматрају да вампир не може живети више од 40 дана и да се након тога враћа у гроб.
Када и где се појављује вампир
Врло је интересантно приметити у којим се то условима појављују вампири. Као што смо видели у Вуковом Рјечнику, вампир се привиђа око воденица, житних амбара и кукурузних чардака у време глади. У Славонији када настане гладна година вукодлаци обилазе амбаре и житнице и једу оно што је остало. На Хвару, вукодлаци се појављују у јесен за време јематве, односно бербе грожђа, па обучени у одрпано одело с мешином преко рамена, иду по ноћи красти грожђе. Као што можемо закључити, неки сналажљиви лопови су користили овај општи страх и сујеверје својих комшија и успели да се окористе. Ево шта пише Јанићије Памучина у Српско-далматинском магазину из 1867:
У Херцеговини, највише се вукодлаци покажу кад постане бостан, грожђе и кукуруз, па они лупежи који краду узму обноћ бијеле кошуље те их обуку сврх хаљина, завију главе бијелим, и објесе постав низа се, све као што је обично кад се мртви копају. Још привежу по какво гвожђе пак позвекују, па стану буцати и рикати, рзати и ревати и стим поплаше пољаре те нападну и покраду по пуне вреће.
Милица Стојадиновић Српкиња у својим дневницима У Фрушкој гори 1854. сведочи како су се у Врднику појавили вампири. Прво се на гробљу зачуо неки чудан глас који је кренуо кроз село и тако страшно викао да су се стражари пред општинском кућом разбежали, па су говорили како су видели мртваца увијеног у бели покров како иде према њима. Након овога, паника се проширила по селу, жене и деца су се бојали да изађу из кућа, а свако јутро су се чули извештаји да је нека кућа, подрум или остава обијена и да је покрадено брашно, маст, вино, сланина или нешто од вредности. Милицин отац је био локални свештеник али није могао да убеди сељаке да је у питању превара, па је заједно са црквењаком стражарио и ухватио лопова, који је онда одао и своје саучеснике. Када су сви лопови ухапшени није се више појављивао вампир у селу.
Такође су занимљиве приче у којима вампир долази по ноћи младим удовицама. Јоаким Вуић у Путешествијима по Србији прича једну интересантну причу: У једном селу се појавио вампир и плашио људе, али је посебно долазио у кућу једне младе и лепе удовице којој је муж недавно умро. Када би се појавио око поноћи, сви укућани би се од страха разбежали само млада удовица би остала. Вампир би био са њом један сат па би правећи велику буку и звекет отишао. То је трајало три месеца све док један одважан момак са своја два друга није одлучио да стане на крај празноверју, па се сакрио у кухињи и чекао вампира. Када је вампир стигао и легао у кревет, момци су га ухватили и обуздали. Испоставило се да је у питању био комшија. Када је ухапшен сазнало се да су он и удовица дуго били љубавници и да су у договору отровали њеног мужа због чега су осуђени на смрт.
Сличних прича има много, како су људи искориштавали општи страх и колективну панику јер је најчешћи и најлакши одговор на неку појаву или догађај који нисмо разумели одавнина имао натприродно објашњење.
Заштита од вампира
Из страха су се развиле различите мере које треба подузети да се протера вампир или да се заштити од вампира. Да мртвац не постане вампир једна од главних предострожности је да се покојник засече или прободе док још лежи у кући, јер се онда неће моћи надути. Јер као што смо рекли, верује се за вампира да нема кости и да је надуван и пун попијене крви. Стога, ако се сумња на некога за живота да је вампир, онда се, када умре, обавезно пробије (ако је умро неки зао човек и преступник или је страдао некаквом неприродном смрћу, или га је прескочила нека животиња). На неким местима у Србији забадају му у пупак иглу или трн од црног глога и верује се да ће то да га спречи да устане из мртвих. У Ђевђелији је била пракса да се ужари гвоздено вретено и тиме прободе мртвац кроз пупак, па се на то место стави воденични камен да не би зарасла.
Универзална заштита против вампира је глогов колац и глогов трн. Поред тога, у Херцеговини се ставља мало земље и траве на груди покојнику. На неким местима се сматрало да крст који штити од нечистих сила такође помаже и против вампира. У неким крајевима у Србији је поступак мало комплекснији: када се мртвац сахрањује, оне исте бабе које су тог јутра наређивале како да се изврши укоп, дођу на гроб и развуку ланене или конопљане кучине, помешају их са сумпором и барутом, па унакрст запале да изгори. Кад то изгори, оне онда узму 5 старих ножева или 1 нож и 4 глогова шипка и пободу их тако да један нож ставе на место груди, а остале ножеве или глогове на место руку и ногу. То се радило да се мртвац не би повампирио, или ако се повампири, да се набоде на ножеве.
Најуниверзалнија заштита против свих нечистих сила па и од напада вампира су молитва и крст, посебно крст од тисовине. Верује се да ће вампир побећи ако му се без страха обратите и отерате га. На неким местима се верује да вампир бежи од ватре и лампе. Оштри и бодљикави предмети су такође добра заштита јер их се вампир боји. Али од вампира се штити и магијским радњама или магијским речима. Саветује се да када идете негде ноћу, треба да преврнете капу или нешто друго од одеће јер вампир не иде на изврнуту одећу. Занимљиво је да кад се квакастим штапом направи круг око себе, вампир не може да уђе у тај круг. Такође бежи и од врана коња, па су зато врани коњи били најскупљи, а прави путници су увек имали црне коње.
Позната заштита од вампира је и бели лук. Међутим, у домаћем фолклору бели лук није везан искључиво за вампире, већ се сматра универзалном заштитом од нечистих сила, а првенствено од море. Истраживачи верују да је то зато што су најчешће нечисте силе биле објашњење за мистериозне смрт већег броја људи. Приликом епидемије или вируса чији је узрок био непознат, смрт се приписивала нечистим силама. Како бели лук поседује својства антибиотика, могуће да је помогао при лечењу неких блажих облика болести, због чега се сматрало да он штити од нечистих сила, односно да штити од смрти.
Како убити вампира
Како би уништили вампира треба да му пронађемо гроб. Гроб у коме се налази вампир препознаје се тако што је на њему крст искривљен, или се гроб обронио или пукао. Најочигледнији доказ је када се на гробу налази рупа, а ако нема рупе, проспе се луг по гробовима, па се ујутро види из којег гроба је изашао вампир. Након тога је потребно само гроб пробити глоговим колцем. Ако упуцате вампира пушком, он ће се претворити у слепог миша и онда је потребно тог миша спалити да би се убио вампир.
Људи који убијају вампире називају се вампирџија, вампировић, тенчоморац, громрикчија и постојали су људи којима је то било занимање. Они су били најчешће странци и имали су неку травку коју ставе под језик да могу видети вампира. По веровању из Лесковца, вампира убија вампировић- дете које је жена родила са вампиром. Оно може да види вампира, да разговара с њим и да га убије. Може да га убије и пушком али у пушку мора да стави комадић од челика, јер олово не може да науди вампиру.
Историјски извори говоре како је у време кнеза Милоша био ухапшен неки Илија вампирџија па му је запрећено да ако буде поново раскопавао гробове, да ће добити доживотну робију.
Вампир се може убити и тако што се спали на ломачи, уништи му се срце или прободе глоговим колцем. Глог је интересантна биљка и у народним веровањима штити и од других нечистих сила. Од њега се праве амајлије против урока и друго. Такође је важно да када се прободе вампир, његова крв не попрска никога од присутних, јер ако се то догоди, по једном веровању та особа ће и сама постати вампир, а по другом ће умрети. Забележено је како су у Лици људи обукли попа у волову кожу када је убијао вампира, да га не би попрскала крв, а у Херцеговини су људи кроз волову кожу пробијали гроб како крв не би попрскала никога од присутних.
Александра Роквић
Не пропустите и наставак текста који говори о представи вампира у књижевности и популарној култури.
Литература / сазнај више
Вампири поп културе:
https://kulturkokoska.rs/vampiri-pop-kulture-sistematika/
Ко је био тај Сава Савановић:
http://www.casopiskus.rs/ko-je-bio-taj-sava-savanovic/
Дуга, крвава историја: Како је вампир из српских села постао лик светске књижевности:
https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/knjige-stripovi/3217090-vampir-srbija-svetska-knjizevnost
Вампир: осујећени митски предак и симбол осујећеног мушког сексуалног потенцијала: http://www.anthroserbia.org/content/pdf/articles/radulovic_vampir.pdf
Вампири у популарној пучкој култури:
https://hrcak.srce.hr/file/240949
Đorđević T. 1953 Vampir i druga bića u našem verovanju i predanju. Srpski etnografski zbornik LXVI. Beograd: SAN Odeljenje društvenih nauka: 152.
Гура, Александар. Симболика животиња у словенској народној традицији. Београд: Бримо: Логос: Александрија, 2005.