Први део текста можете прочитати овде: Вампир као митолошко биће (први део)
Када узмемо у обзир фолклорну традицију видимо да се Милован Глишић у својој приповеци 90 година касније, која говори о нашем најпознатијем вампиру Сави Савановићу, држи свих традиционалних веровања. Сава Савановић напада људе у воденици, пушка не може да га убије, сељаци проналазе гроб, у којем
лежи читав читавцит човек, као да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.
Као што видимо, физички опис Саве Савановића је у потпуности у складу са народним веровањем о вампиру као и поступак његовог уништења. Јунаци га пробадају глоговим колцем и посипају светом водицом како би га убили, након чега из његових уста излази лептир којег нису успели да ухвате. Лептир представља његов дух, демонску силу која је оживeла мртваца, и тај лептирак, какo каже наратор, касније мори малу децу, али не може наудити одраслима.
По мотивима Глишићеве приповетке 1973 године урађен је култни филм Лептирица у режији Ђорђа Кадијевића. Филм је прекројио Глишићеву причу и учинио је још мистериознијом, а симболика фантастичних момената је разрађена у мало другачијем стилу. Оно што је најочигледније јесте сам крај који се разликује од приповетке, уноси језу, оставља причу отвореном и у одређеном смислу пушта зло у свет и контаминира стварност. Ако на почетку имамо приказ света који се мења и искривљује, правила игре се компликују када откријемо присуство натприродног, које прети да угрози познату стварност. У оваквим причама најчешће имамо јунака, јунакињу, или групу људи, који покушавају да победе то зло и врате пређашње стање ствари, тако да гледалац донекле проживљава катарзу и ослобођење. То се у Лептирици не догађа јер зло тријумфује на најнеочекиванији начин и остаје недетектовано, што значи да свет остаје контаминиран, и што је још страшније, његови становници нису свесни опасности која вреба.
Као што редитељ Лептирице користи познату причу и традиционалне фолклорне елементе, али гради нешто ново и другачије, тако и други уметници користе историјске изворе, народна веровања и предања као инспирацију, и од њих граде више или мање аутентична бића и светове, уз помоћ којих стварају неку нову причу. Морамо истаћи и то да књижевност има другачију улогу у друштву од мита. Мит је нешто у шта се верује, он објашњава свет и његова правила, а књижевност одувек прича приче, тумачи стварност, приближава је или удаљава од читаоца, и њена функција је поред образовне често само забава. Стога она интерпретира мит о вампиру на свој начин, и понекад га користи да изнесе неке животне истине уз помоћ симболике, уметничке слободе и пренесених значења. Честа симболика вампира у књижевности је у томе што он представља другост која прети човечанству, па сублимира страхове друштва у којем се појављује. А не смемо изоставити ни то да поједини критичари тумаче вампира и као симбол капиталисте, који исцрпљује раднике. Ову метафору је користио и сам Карл Маркс.
Гроф Дракула и страх од нецивилизованог истока
За први пример узећемо најпознатијег вампира у светској књижевности након којег је вампир као фантастично биће постао популаран и познат. Гроф Дракула Брама Стокера није први вампир, али будући најпознатији и најпопуларнији, установио је основна правила жанра на која су се каснији аутори ослањали. Стокер је искористио историју, локалне легенде и празноверје, искомбиновао их, и уз додатак маште, написао роман који је заувек обележио жанр фантастике и готског романа.
Најчешћа критика Стокеровог романа тумачи Дракулу као слику страха запада од доласка истока који ће покушати да га покори. Овде Дракула представља варварску нецивилизовану другост која прети модерној западноевропској цивилизацији. Поред страха од другости, Дракула представља и страх да ћемо због скептицизма модерног друштва, који је донела нагла експанзија науке, изгубити додир са традицијом и изгубити људскост. То можемо да видимо у лику Ван Хелсинга који је једини довољно широког ума да је у стању да посумња и прихвати чињеницу да вампири постоје, упркос томе што се његово постојање коси са свим што наука проповеда. Дракула искориштава скептицизам модерног друштва према традиционалном, народном знању, што му помаже да га лакше покори. Ван Хелсинг једини може да победи Дракулу јер се залаже за спој традиционалног и модерног.
Још један битан мотив је страх од женске сексуалности коју Дракула буди. На првом месту страх од Еве. Тиме се руши викторијански идеал нежне невине и посвећене жене. У питању је страх да ће Дракула завести жене, као што је ђаво завео Еву, и да ће тако западна цивилизација пасти. Ово је такође повезано и са страхом од нецивилизованог другог. Западно друштво почива на идеји да је потребно све нагоне и потребе обуздати и потчинити својој вољи и разуму, јер нагонско је демонско а разум и одрицање су божански. У томе колонизатори виде разлику између хришћанског друштва и остатка света који по њиховим стандардима има превише слободан однос према сексуалности и телесности. Сексуални нагон сматран је варварским и демонским због чега га треба покорити и цивилизовати, јер прети устројству развијеног друштва.
Kритика романа налази се и у чињеници да је писац покушао да кроз читав наратив одржи атмосферу страха, непријатности и претње. Ово је врло тешко извести јер читање романа траје неколико сати и готово је немогуће све време држати читаоца у нелагоди и страху, много је ефективније повремено креирати епизоде унутар којих се гради и кулминира напетост, јер ако је атмосфера константна, читалац ће да се навикне те атмосфера неће имати жељени ефекат.
Важна прекретница у перцепцији наратива о Дракули је Кополоина филмска адаптација романа, у којем гроф Дракула више није расна ни сексуална претња, а фабула је преосмишљена тако да се чита као љубавна прича, у којој Дракула проналази реинкарнацију своје вољене у телу Мине Муреј. На тај начин је лик Дракуле хуманизован а они који покушавају да га зауставе стају на пут правој љубави и тиме постају негативци у очима гледаоца. Како је мало људи читало оригинални текст који је одавно превазиђен, Дракула који долази у Лондон јер жели да покори западни свет је у колективној свести готово заборављен.
Од Дракуле до Сумрак саге
Како смо од оваквих вампира, који су представљали сублимацију наших страхова, предрасуда и празноверја дошли до Сумрак саге и вампира који светлуца? Бића које више не представља демонску силу већ идеал лепоте, снаге, виталности и вечне младости? Ако узмемо у обзир до сада речено, ако је вампир у својој основи страх, могли бисмо закључити да је тај страх сада превазиђен. Ако је вампир другост, више не желимо да отерамо другост, већ да је укротимо и контролишемо. Када упоредимо Дракулу и Едварда Калена ево шта добијамо: Едвард такође буди сексуалност код Беле, као Дракула код Мине, али то више није негативна ствар, јер су викторијански идеали жене превазиђени. Каленови не пију људску крв већ само животињску, чиме су укротили демонски нагон у себи, припитомивши другост која се више не перцепира као опасна. Такође, Едвард се заљубљује у Белу, тако да и она заводи њега и на тај начин се баланс моћи изједначава.
Како се мења друштво тако се мењају и митови. Вампир као другост више не изазива страх него жељу. Он поседује људске емоције и изграђује дубље везе са људима. Вампири који убијају не раде то зато што су отелотворење зла и зато што су демонска бића у чијој природи је да повређују људе, у модерним представама вампири који убијају то раде из неких људских разлога или просто жудње за убиством. Поред Сумрак саге, то можемо видети и у Вампирским дневницима, Вампирској академији, Отвори врата правом, Права крв и слично.
У модерним представама вампира мит је кориштен као студија о бесмртној људскости, о томе шта би се десило са човеком када би постао бесмртан. Ту су натприродне особине вампира само декор, акценат је на људским манама које се развијају вековима, односи се компликују и трају безброј година. Како би изгледао живот ако не би имао природан крај? Различити аутори на различите начине одговарају на то питање. У филму Only lovers left alive (Само љубавници опстају), имамо необичну атмосферу опште апатије, досаде и бесмисла у бесконачном постојању у којем су сви дани исти, нема више изненађења ни узбуђења, само једноличност.
За кључно дело које мења представу о вампиру истраживачи сматрају дело Џона Вилијама Полидорија Вампир из 1819. године, чији је главни јунак племић инспирисан Лордом Бајроном. Овај вампир је интелигентан али је непоправљиви заводник без друштвене задршке које имају поштовани припадници друштва. Описавши једног лорда као вампира, поништава се граница између чудовишног и демонског са људским, и тако добијамо приче у којима се ове идеје даље разрађују.
Проблем настаје у томе што се у модерним представама запостављају све особине које вампир има а које га чине чудовиштем па он постаје супер јунак, човек са натприродним моћима – бесмртан, веома снажан и брз, те постаје идеал којем се завиди. Овако представљену модерну слику вампира можемо протумачити као поново испричану бајку о лепотици и звери, у којој је звер вампир, с тим да звер на крају остаје звер, јер је физички привлачна. Едвард је такав идеал да главна јунакиња у Сумрак саги жели и сама да постане вампир. Поред тога, ликови у роману након преображаја у вампира добијају супер моћи, па тако Евард може да чује мисли људи око њега, његова вампирска рођака може да види будућност и слично. Створивши такве ликове, и поделивши их на добре и зле, Мајер је заправо створила једнодимензионалне јунаке из бајки. Ти вампири имају људска размишљања, осећања и ставове о животу што је помало апсурдно, јер бисмо и од обичног човека који је живео 200 година очекивали да има другачији поглед на живот, а поготово ако је у питању бесмртни вампир.
Да сумирамо, у почетку је вампиризам представљао продужетак страха који је покојник изазивао за живота. Сматрало се да се непоштен и зао човек тешко може упокојити и да ће и после смрти наћи неки начин и да наштети људима. Када је тај мит пренесен у писану књижевност, симболика је разрађена и пронађени су многи креативни начини да се кроз причу о вампиру пренесе нека универзална порука или истражи нека друга проблематика. Са друге стране, лик вампира понекад служи и само да би учинио причу узбудљивијом или како би у популарни љубавни заплет унео додатну препреку.
Јован Алексић
Вампир
Четрдесет дана од сахране, љут због ускраћеног живота, новопечени Вампир устаје из хладног гроба. Понижен и увређен, осветнички се вије кроз кућу у којој се упокојио. Вампир је ругоба од бившег човека (или жене). Повампирена душа је разголићена, скроз-наскроз. Црвени се као јарац живодерац. (Жив клан недоклан, жив печен недопечен.) Надувен је подгојен од страха оних који су га надживели. Завидан на живот живих гробљански бегунац се из ноћи у ноћ безглаво ломата по бившој кући. Пакосник. Распамећује укућане. Расејава неспокој. Вратара кроз собе тамо и овамо. Спотиче се у помрчини. Чангрће тајновито, не дајући гласа од себе. Као туђинац, родбини је невољник, комшилуку главоболник. Дође им да га згроме од муке. Нека му Бог буде судија!
Залудно је надати се да ће Вампир (трн у оку живима) сам од себе да се дозове памети и да ће престати да се понаша као да се препородио. Крчаг иде на воду док се не разбије. Вампир сеца укућане док им се не попне на главу. Онда, пометена својта одлучи да се отараси повампиреног рођака. Како? Овако! Грана глога се зашиљи, као ражањ. У поноћ, коњ вранац се наведе да прекорачи гроб. Глогов колац се забије у хумку немилог покојника. При томе се изговара претилица- загробница: Немир донео, немир понео! Где стао, ту остао! На путу ти броћ и глогово трње. Глогов трнак био ти конак!
И вода има зубе камоли реч . Нажалост, Вампир се зубате претње не боји. Једина заштита је да се посумња у повампирење покојника. Ко у Вампирство не верује, Вампир од таквог неверног Томе диже руке. (Ни детлић не кљује где може да докљује).
Баталиш ти њега, батали он тебе. Нити теби зебе срце од вампирског хладног гроба, нити њему клецају колена од твог глоговог коца. Ником ништа.
Литература / сазнај више
Вампири поп културе:
https://kulturkokoska.rs/vampiri-pop-kulture-sistematika/
Ко је био тај Сава Савановић:
http://www.casopiskus.rs/ko-je-bio-taj-sava-savanovic/
Дуга, крвава историја: Како је вампир из српских села постао лик светске књижевности:
https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/knjige-stripovi/3217090-vampir-srbija-svetska-knjizevnost
Вампир: осујећени митски предак и симбол осујећеног мушког сексуалног потенцијала: http://www.anthroserbia.org/content/pdf/articles/radulovic_vampir.pdf
Вампири у популарној пучкој култури:
https://hrcak.srce.hr/file/240949
Đorđević T. 1953 Vampir i druga bića u našem verovanju i predanju. Srpski etnografski zbornik LXVI. Beograd: SAN Odeljenje društvenih nauka: 152.
Гура, Александар. Симболика животиња у словенској народној традицији. Београд: Бримо: Логос: Александрија, 2005.