Тајни живот пчела кроз књижевност и културу

Пчела у традиционалној култури

У традиционалној култури животињске представе служе као једно од средстава изражавања представа о свету у његовим различитим испољавањима. То значи да се помоћу животињских представа приказују међусобни људски односи,  као што је случај у бајкама о животињама или фолклорним песмама у којима су чести алегоријски прикази породичних односа.

Када анализирамо животиње у контексту традиционалне културе, треба увек имати на уму опозицију диваљ-домаћи која је веома важна за тумачење значења животиња у оквиру тог дискурса. Исто важи и за пчеле јер се оне припитомљавају и кроте.

Обележје пола код пчела у народној књижевности није изражено јер се оне размножавају без спаривања, што је тумачено као непорочно зачеће, тако да се пчеле доживљавају као чисте. Због тога, али и због њихове користи за човека, сматрало се да оне имају небеску, свету природу. Наиме, по предању из Западне Украјине када је Бог створио пчеле, ђаво је такође покушао да направи нешто слично и после недељу дана успео је само да направи половину осе, онда је слепио две половине и због тога тело осе изгледа као да је увезано по средини. Због таквих веровања и предања, пчела коју је створио Бог, увек је у супротности са осом, стршљеном, бумбаром и мувом који су дошли на свет захваљујући ђаволу. У Украјини такође постоји веровање да је Бог рекао када је стварао пчелу: „Живеће док је света и века“, и зато када све пчеле на свету угину, доћи ће до краја света.

Пчеле се сматрају добрим и корисним не само због меда, већ и зато што се од њиховог воска праве свеће. Због своје небеске природе, пчела је често приказивана као посредник између два света, земаљског и небеског. У српским легендама о супарништву Бога и ђавола, појављује се и пчела. Да би ђаволу одузео његово царство, Бог му као слугу шаље пчелу на три године. Ђаво је био тако задовољан њеним радом да је не хтеде пустити. Док је ђаво чврсто спавао, пчела полете у бели свет ка небесима. Пробудивши се, ђаво полете за њом у потеру. Стиже је код врата седмог неба, растргну канџама на два дела и баци. Доњи део пчелиног тела паде на земљу, а глава са крилима паде мртва крај Божјег престола. Анђели нађоше доњи део тела, Бог узе обе половине, пљуну и слепи их тако да средина пчелиног тела постане танка као нит, а потом јој врати душу рекавши: „Утеши се тиме што ће у знак сећања на твоју верну службу сав твој род и сви инсекти: мрави, осе, стршљени, бумбари, и лептири бити по средини исто тако танки као ти сад“. Ово народно предање забележено је у Крагујевачком округу, а занимљиво је јер када ђаво растргне пчелу, половина пада на земљу, а половина код божјег престола, што је врло пластична симболика тога да је пчела делом божанско а делом земаљско биће, што је онда доводи у везу са Исусом Христом који је пола човек пола Бог. У овако озбиљној симболици можемо да видимо значај пчеле у развоју људске мисли и идеја, поред неоспориве важности коју има у свету живе природе. 

И многа сујеверја везана су за пчелу, па тако у Крагујевачкој Јасенци на пример, уторком и петком пчелари не пуштају пчеле и не прилазе кошницама. Према руским и белоруским веровањима пчела уједа само грешнике, стога постоји и забрана убијања пчела. Друго веровање каже како је мед настао тако што је св. Павле озледио комадом сувог хлеба Исусову руку, те је кап његове крви пала на хлеб. Па Исус каже:

„Од овог хлеба и моје крви постаће најслађа храна за човека“

а распрострањено је и веровање о души у обличју пчеле и због тога је у тумачењу снова, пчела гласник смрти. Због свог мноштва, симболика пчеле у народној поезији повезује се са снегом, звездама, кишом и сузама. Један од примера је легенда по којој:

„…иђаше Спаситељ по мору, па угледа прекрасну девојку која седеше на камену усред мора, те плакаше. Сузе које она роњаше постајаху пчеле. Видевши то Спаситељ се такође не могаше уздржати од суза. Паде његова суза и излете велика пчела – матица“.

Код Срба обиље искри од бадњака симболизује обиље пчела, стоке, жита, шљива и слично.

Код Срба у Хомољу је позната легенда о мајци која је оплакивала свог сина јединца. Једном он пође у воденицу, али како је воденица била далеко од села, мораде сам у њој остати на конаку. У поноћ му се јави ђаво који је узео лик воденичара, изведе га напоље и удави у јазу. Пошто се син није враћао, мајка крену да га тражи. Успут срете Бога у лику старца с седом брадом до појаса. Он је упита зашто плаче, а када сазнаде сажали се над њом и посла светог Архангела у потрагу за њеним сином. Овај га нађе мртвог крај воденице. „Сузе које си пролила, – рече Бог жени, – претвориле су се у пчеле, чијим ће се изметом свако хранити, само не онај који уби твог сина. Жена се врати кући и нађе тамо сина који се вратио из воденице жив и здрав. Због ове легенде у Хомољу влада уверење да ђаво једе све осим меда, и да не подноси мирис воска.

Пчелиња симболика такође је у вези и са брачним представама и у неким случајевима служи за исказивање идеје плодности па се тиме везује за женски принцип, док стршљен и бумбар представљају мушки принцип. Пчеле су део и брачне еротске симболике и симболике плодности. Пчелињи ујед је тако симбол љубавног чина у народним песмама па се за трудну девојку каже да ју је пчела ујела.

Готхолд Ефраим Лесинг

 

ПЧЕЛА И ЉУБАВ
Кад се оно у златно доба Амор,
заљубљен у пастирске игре, пољем
заигра преко цвећа
најмањег бога жаоком боцну
пчелка, што у чашки спаваше
ружиној, посуди меда иначе

Убод тај Амора опамети:
тај неуморни лукави створ
нове се варке ратне досети:
он се међ руже и љубице увуче
а кад по њих дође мома бела,
излете он и боцну је – ко пчела.

 

(Песму можете пронаћи у књизи професора Миодрага Радовића „Пчелојављење: пчела у цветнику поезије“ у издању Градске библиотеке у Новом Саду, песму је препевао сам професор Радовић.)

Због оваквих веровања предмете који су били у додиру са пчелама девојке користе у љубавној магији. У Бољевачком округу, на пример, девојке уочи Ђурђвдана остављају преко ноћи на кошницама, своје кошуље, а ујутро их облаче да би младићи за њима уздисали као што пчеле зује у кошници.

Пошто је сам Бог послао човеку пчеле, идеалним начином да се оне набаве сматра се када оне саме долете човеку, када се случајно нађу или добију на дар, посебно од неког непознатог. Из истог разлога продаја пчела се сматра рђавим послом, противним Божјој вољи, који се кажњава одозго и који пчелари на сваки начин покушавају да избегну, а крађа пчела се, иако лопову доноси срећу, у пчеларству сматра посебно тешким грехом.

Више о симболици животиња у Словенској народној традицији можете пронаћи у књизи Александра Гура: „Симболика животиња“ коју вам овом приликом препоручујем. Књига је препуна сличних легенди и врло интересантних и креативних народних веровања везаних за животиње.

Пчела од антике до савремене књижевности

Најстарије податке о пчели и меду налазимо код старих Индуса пре четири хиљаде година у њиховим светим верским књигама – Ведама. У њима сазнајемо да су пчелу Индуси сматрали за свето створење са душом и посебно су је поштовали као осмо оваплоћење бога Вишне.

Пчела је била важан симбол и у књижевности Антике. Стари Грци су пчеле доводили у различите везе са нимфама, богињама цвећа и природе. По предању, Нимфа Мелиса, научила је људе уживању и употреби меда и због тога су пчеле назване мелисе.

Пчеле су такође везиване за богињу Деметру, јер се пчеле које живе у уређеној заједници, симбол државног живота, чији је творац Деметра. Тако и Платон у својој „Држави“ даје пчелињу заједницу као узор за добро уређену државу. Та веза се одржала и кроз читав средњи век, до времена хуманизма, и Еразмо Ротердамски у својој „Похвали лудости“ каже: „Погледајте пчеле! Зар можете замислити нешто срећније и достојније дивљења? Оне немају чак ни сва телесна чула, па ипак ми реците да ли је архитектура пронашла нешто слично у грађењу кућа? Који филозоф је икада створио државу сличну њиховој?”

Поред ове, још једна симболика пчеле настала је у античкој књижевности и задржала се до данас и може се ишчитати из следећих стихова Квинта Хорација Флака:

Хорације

 

СЛЕДЕЋИ НАЧИНЕ И ОБИЧАЈЕ ПЧЕЛЕ…

Следећи начине и обичаје пчеле са брда матинских
која неуморно срче слатке гландоле,
ја ходам сеновитом шумом и обалама Тибра
богатог водом, и сав предан песми,
ма како мајушан, стварам је са трудом.

Као што смо видели у овима стиховима, песник се поистовећује са пчелом, и како је рекао Сенека: …“писати треба, наравно, као што пчеле сакупљају мед не чувајући цвеће, него га претварају у саће, то јест тако да од многога и различитога постане једно, и да то буде нешто ново и боље“. Савршенство пчелињег рада и производа надахњује уметнике и постаје идеални узор песнику. Дакле, сам уметнички, стваралачки процес, повезује се са пчелињим поступком сакупљања нектара који прерађују и претварају у мед.

Пчеле које се „роје“ у мноштву, у књижевности често представљају мисли или речи. У „Знаковима поред пута“ Андрић каже:

„Ничим се толико не бавим као речима, а ни о чему ређе и мање не размишљам. Увек сам код њих, окружен њима као пчелар пчелама, али несвесно осећам да је дангубно и да би ми било штетно да често мислим о њима. А кад се ипак, понекад, препустим мислима о звуку, облику и пореклу речи – не оним којима се служим да нешто одређено изразим, него простих, издвојених речи као „таквих“ са њиховим голим, трајним, прелазним или пролазним значењем – тада ме те мисли одведу далеко, кроз неке мрачне шуме и жедне пустиње. Занесем се изгубим у потери за смислом и пореклом речи. Свакојаких се чуда нагледам ту, али из тога лова редовно се враћам изнурен и празних руку“

Основну мисао књижевног дела Андрић пореди са пчелињом матицом:

„Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине свене у њој, налази се у једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе, квасац и све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него  оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом роје мисли и слике, невидљиво везане са њом”

У Гогољевој збирци приповедака „Вечери у сеоцету крај Дикањке“, наратор је пчелар Руди Пањко, на чијим поселима и игранкама се скупљају најзанимљивије личности из села, и чије приче је пчелар записао и објавио. Руди Пањко је псеудоним самог Гогоља, његов алтер его, који се појављује само у предговору, и он уводи новог приповедача, ђакона Фому Григоријевича који даље препричава причу свога деде. На тај начин долази до усложњавања поступка приповедања, јер се сам приповедани догађај неколико пута удаљава од читаоца, што онда доводи у питање аутентичност и истинитост приповести. Овакав вид приповедања пружа могућност аутору да се додатно дистанцира од текста али исто тако, истиче се и неодољива потреба човека за преношењем приче која се негује од давнина до данас, што је Андрић посебно истакао у свом говору „О причи и причању“.

Али због чега је Гогољев алтер его, Руди Пањко баш пчелар? Већ смо повукли паралелу између пчеле и писца: пчела радилица извлачи оно најбоље из цвећа и претвара га у укусан мед, исто тако писац треба да из свог окружења, знања и искуства црпи инспирацију и претвара је у уметност, и ту видимо везу између меда и уметничког дела.  

Тајни живот пчела - Су Мон Кид

Тајни живот пчела је билдунгс роман, објављен 2001 године. Радња романа је смештена у 1964. годину у САД-у и прати живот јунакиње Лили, која је нараторка романа и кроз чије очи посматрамо све догађаје. Прича почиње када Лили пронађе пчеле у својој соби. Како и сам наслов романа сугерише, пчеле, и све везано за пчелу, јесу централни мотиви и важни симболи у роману. Они функционишу у одређеној мери као водичи кроз причу, и као својеврсни путокази, како за читаоца, тако и за саму јунакињу.

Лили затвара пчеле у теглу као свако радознало дете које жели да испита природу око себе коју не познаје. Међутим, овај поступак добија на важности у тренутку када откријемо више о приватном животу јунакиње. Лили живи са грубим и безосећајним оцем који је за најмањи преступ физички кажњава, а Лилина мајка је погинула. У тренутку када је отац повреди и Лили се осети заробљено у животу који води, она ослобађа пчеле из тегле, али пчеле не одлазе. У том тренутку откривамо да постоји некаква дубља веза између Лили и пчела. Јер као и пчеле, иако није физички спутана, Лили ипак не напушта дом у којем је несрећна. Пчеле је окружују као да саосећају, и слећу на географску мапу на зиду Лилине собе, наслућујући будуће догађаје. У тренутку када Лили одлучује да оде, и пчеле одлазе.

Један од кључних тема у роману јесте расизам, као и важни историјски догађаји који су се у то време одиграли у Америци. Фикција и историјска стварност су врло вешто испреплетени при чему се истиче комплементарност ове две дисциплине. Историја нам нуди чињенице, али књижевност нам нуди могућност да се повежемо, да проживимо и доживимо те чињенице, тако што ће их оживети кроз фикцију. На тај начин третирани су догађаји из ’64. попут Акта о праву гласања за афроамериканце које је у пракси било тешко спровести, што онда посебно доводи до изражаја међурасну нетрпељивост, неправду и насиље.  

Важна тема у роману је такође спиритуалност, која се састоји највише од елемената магијског и ритуалног, а манифестује се кроз низ случајности које су вођене инстинктом. Такво виђење стварности и тумачење догађаја повезује ликове са природом јер их одваја од рационалног и враћа инстинктивном и емоционалном, које је увек повезано са земаљским и природним. Тиме се поново враћамо пчелама. Све оно што  смо већ рекли о значењу пчеле кроз традиционалну културу и људску историју можемо применити овде. Оно што Лили недостаје је њена мајка, и пчеле фигурирају као природна и физичка манифестација њеног духовног водича. Симболично пратећи пчеле, Лили долази код сестара Ботрајт, које се баве пчеларством, и почиње да учи занат од њих. Пчелиња заједница је свакако директна паралела са животом сестара Ботрајт, јер су симбол снаге и јединствености женске заједнице.  Што више учи, њена веза са пчелама расте као и њена веза и приврженост сестрама Ботрајт, где ће Лили на крају пронаћи љубав и подршку за којом у суштини трага.

Наравно, морамо имати на уму да је Тајни живот пчела један билдунгс роман, тако да кроз сваку авантуру и недаћу кроз коју пролази главна јунакиња, она учи и открива нешто ново о себи, о свету у којем живи, и на тај начин расте и развија се, а свака препрека коју превазилази јесте још једна пређена етапа иницијације. У том процесу Лили губи детињу наивност и невиност, бори се против интернализованог расизма и постаје жена.

Лилина иницијација у свет одраслих завршава се симболично- убодом пчеле. Можемо га тумачити као својеврсно буђење. У том тренутку јој Огаст говори да је тек тада заиста постала пчеларка. Пре тога Огаст ју је учила да увек треба да штити себе и носи заштитну опрему, иако пчеле никада не уједају намерно или из злобе. Из тог разлога овај убод је наравоученије и упозорење да се лоше ствари у животу просто догађају, и да их је некад немогуће избећи колико год се трудили. А са друге стране, овај догађај је и предсказање низа трагедија које ће уследети.  

Интересантна је чињеница и да Лили машта да постане списатељица, што је онда и додатно повезује са пчелама кроз све оне везе између пчеле, меда, писца и стваралаштва о чему смо говорили.

На крају можемо закључити да је у мотиву пчеле сублимирана читава природа. Пронашавши везу са пчелама, Лили проналази везу са природом изван и унутар ње саме. Повезавши се са природом  проналази и спиритуалност која јој је недостајала. Посредници у њеном сазревању и потрази су сестре Ботрајт, уз чију помоћ се коначно ослобађа свог интернализованог расизма.

„Пчеле су оплодиле не само земаљски врт него и цветник светске поезије… Пчеле су својом појавом деловале инспиративно на свеукупну имагинацију човекову“. (Проф. др Миодраг Радовић)

Александра Роквић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.