Нордијска митологија (I део)

послушајте подкаст овде

Извори митова

O нордијској митологији уопште постоји мало литературе јер се врло мало поуздано зна. Знања која имамо нису дошла са самог извора, из Скандинавије, већ са Исланда. Становници Исланда су се доселили на острво највећим делом из Норвешке у IX и X веку. Пошто је тадашње становништво живело у племенском уређењу и  углавном се бавило ратарством, једва неколико људи је било писмено. Религија и митологија су се у то времеме преносиле усменим путем, а након тога је становништво христијанизовано тако да је остало јако мало поузданих забележених података. Све што знамо о нордијској митологији потиче из два исландска текста Поетска еда и Прозна еда. Стиховану или Поетску еду је забележио непознати песник између 850. и 1200. године нове ере. Она је старија од Прозне еде па је називају и Стара еда, а њене песме су преношене усмено као и наше епске песме. Стара еда може да се схвати као зборник јер песме нису поређане хронолошки и нису повезане, тако да могу да се читају засебно. Рукопис са записаним песмама откривен је 1643. године, а како је у то време већ била позната Прозна еда, бискуп који ју је пронашао назвао ју је Поетском или Старијом едом. Тај рукопис се састоји од 29 песама и данас се налази у Краљевској библиотеци у Копенхагену и заведен је под именом Кодекс Региус. Касније су му додате још неке поеме које су пронађене у другим рукописима и збирка се састоји од коначно 34 песме.

Насловна страна прозне еде Снорија Стурлусуна

Прозну еду је у раном XIII веку написао историчар Снори Стурлусон. Овај запис је настао на Исланду два века након доласка хришћанства, тако да је неопходно узети у обзир контаминацију текста, који је записан по сећању оних који су преносили приче. Прошли су векови од када се веровало у митове, дошло је до промене навика, обичаја и пракси. Људи су одавно престали да прилажу жртве Тору, Одину и Фреју и почели да граде хришћанске храмове. Сам Снори Стурлусон је имао проблем да митове доживи као религиозне приче, а њихове јунаке као божанства, па их је представио као великане прошлости. У предговору можемо пронаћи његове коментаре како сматра да је мит о Тору заправо нордијска верзија приче о Ахилеју.

Важно је истаћи да је Снори написао Поетску eду како би боље објаснио митове који су му требали за писање скалдичке поезије. Скалдичка поезија је викиншка ауторска поезија коју су, за разлику од едске, писали познати аутори. То је била углавном субјективна, дескриптивна поезија са више лирских елемената. Главне теме су биле похвале владарима, описи резбарија на штитовима, љубавна поезија и слично. Један од најпознатијих скалдика био је Егил Скала-Гримсон чији су живот и дело сачувани у Егиловој саги. Оваква поезија је била популарна у време Снорија Стурлусена и њени песници су често користили кенинге и алузије на митове, због чега је Снори желео да сакупи приче из митологије на једно место, како би олакшао писање и разумевање скалдичке поезије при употреби специфичних сцена из старих веровања и предања. 

Због чега се списи зову Еда ни то није дефинитивно утврђено. По једној теорији назив је изведен из именице песма, по другој, та реч се може превести и као пра-бака, јер се тако назива старамајка из једне песме из Еде, а по трећем тумачењу сматра се да тај назив значи Песме из Одија. (Оди је место на Исланду где је одрастао и школовао се Снори Стурлусон о којем смо говорили, а како je у свом тексту цитираo стиховe из Поетске еде, јасно је било да је познавао и Поетску еду). У складу с тим, неки проучаваоци сматрају да је примерак Старије  еде постојао на универзитету у Одију и да је њен текст сакупио и записао Семунд Мудри који је основао овај универзитет, али то је само теорија. Вероватније је да је Снори просто знао напамет песме које је цитирао из усмене традиције.

Да ли су приче настале у Норвешкој па су их досељеници пренели на Исланд па су ту забележене, или су настале на Исланду, такође не може поуздано да се утврди. За неке од песама, попут Баладе о Атлију са Гренланда, се сматра да су настале на Гренланду, а у неким песмама се види келтски утицај, тако да постоји сумња и да су настале у Ирској. Ова теорија је врло могућа јер су освајачи из Скандинавије често одлазили у походе на Ирску. Као што видимо, постоје многа нагађања, безброј различитих теорија и претпоставки, а нажалост, врло мало чињеница.

Карактеристике едске поезије

Поезија Еде је специфична по томе што је у потпуности деперсонализована. Не постоји лирски субјекат, не може се ишчитати неки субјективни доживљај аутора, већ су песме израз колективног духа, визија једног народа о настанку и устројству света у одређеном историјском тренутку. Друга ствар карактеристична за едску поезију јесте стилска фигура која се назива кениг. Као што у нашој епској поезији имамо стилске фигуре које су карактеристичне за епску поезију, и само се у њој појављују, као например словенска антитеза или окамењени епитети, тако у Едама имамо кениг који је најсличнији метафори. Кениг је стилска фигура која именицу замењује неким поетским описом. На пример: уместо именице крв у едама ћете пронаћи израз вучје пиво, или уместо речи битка, израз песма ножева.  Међутим, ствари се са кенингом мало компликују, јер их је некад тешко дешифровати ако нисте добро упућени у митологију. На пример, да би сте знали шта значи израз Хилдин крик морате знати да је Хилд једна од валкира, да су валкире Одинове ратнице и да тај израз заправо значи бој. Илустрације ради, интересантан је кениг који је написао Егил Скалагримсон  викиншки песник из 10. века — који је назвао инспирацију поплавом великог Одина, што је повезано са митом о томе како је Один дошао до вина поезије.

НОРДИЈСКА КОСМОГОНИЈА

Настанак света

Три норне испод Игдрасила

На самом почетку, каже песник, није било ничега: нит песка нит пучине, не беше ни таласа; земља не постојаше, нити небо изнад, ни траве не беше, само Гинунгагап. Гинунгагап је некакав примордиални магловити празни и хладни понор. Снори нам даје мало више детаља, те каже да се на једној страни тог понора налазиo Нифлхејм, хладни простор са измаглицом и водом, а са друге стране Мауспел, испуњен огњем. Део вода Нифлхејма је отицао у Гинунгагап, односно хладни понор, и ту се претварао у лед. Део тог леда се приближио ватри на другој страни и ватра је топила лед, те је од капљица отопљеног леда настало прво биће — Имир и његова крава Аудхумла, са чијим се млеком хранио. Преко ноћи се Имир зноиjо и од тог зноја су настала прва бића — Јотнари односно дивови, а крава је лизала лед из Гинунгагапа и тако створила треће биће које се зове Бури. Бури је предак племена Асир и његов син Бур са див женом рађа Одина Вилија и Веа. Није објашњено зашто, али Один Вили и Ве убијају свог прадеду Имира и од његовог тела праве свет.

Од меса су начинили земљу, од костију планине, од зуба стене, од крви која је потекла настају мора и океани, а од трепавица граде ограду око Мидгарда (Мидгард је свет људи). Од Имировог мозга су настали облаци, а лобања је постављена изнад Мидарда и од ње је настало небо. Ту лобању, односно небески свод, држе четири патуљка и они се зову исток, запад, север и југ.

Патуљци су настали када су богови у Имировом месу, од којег су начинили земљу, пронашли црве, те су од њих створили мала бића слична људима. Они су познати као добри ковачи и исковали су Торов чекић и Одиново копље. У Поетској Еди, у једној од најпознатијих песама која се зове Волуспаа постоји део о патуљцима у којем се редом набрајају њихова имена. Ова имена је користио Толикин за своје ликове у Господару прстенова. Ту можете пронаћи сва имена патуљака: Фили, Кили, Бомбур, Торин Храстоштит; чак и Гандалф је име патуљка из песме Волуспаа.    

Први људи су начињени од два дрвена дебла и звали су се Аскр и Ембла. Аскр иначе значи јасен на старонордијском, a Ембла највероватније значи бреза, мада преводиоци не могу са сигурношћу да тврде јер се та реч не појављује нигде другде. Ове прве људе је сачинио Один од јавора и највероватније брезе, а у томе му је помогло још двоје богова. Међутим, који богови су у питању, разликује се од извора до извора.

У нордијској митологији постоји девет светова. Треба нагласити да тадашњи људи нису имали појам о планетама, а земљу су сматрали равном, па када се каже девет светова, мисли се више на девет краљевстава са врло неодређеним границама и географским положајем. Девет је свети број у нордијској митологији, па вероватно из тог разлога девет светова. Имена свих девет нису поуздано утврђена и доста тога се нагађа. Најбитнија су четири света: за почетак Мидгард, средњи свет, на којем живе људи. Он је окружен океаном у којем живи Јормундганд, велика змија или змај. То чудовиште окружује читаву земљу и једе свој реп. Оно је дете Локија и див жене, које ће на крају убити Тора у Рагнароку. Око Мидгарда постоји ограда која је начињена од трепавица Имира (првог бића) и она штити људе од опасности које се налазе изван Мидгарда. Иза те ограде се налази свет Јотунхајм, односно свет Јотуна (Јотнара) или Дивова. Треба истаћи да су Дивови главни непријатељи владајућих богова, али они нису џинови у односу на богове, нису већи ни снажнији од Асгарђана, само су ривалска породица. Они често ступају у односе са боговима, те јотун жена (жена див из Јотунхајма) која се уда за бога сматра се богињом.

Ото Шенк, Асгард и Бифрост

Владајући богови припадају племену Асир и њихов свет се зове Асгард. То је свето место на којем крв не може да се проспе и до њега се долази преко Бифроста, односно моста сачињеног од дуге којег чува Хајмдал. У Асгарду се налази Валхала, односно Одинови дворови. Веровало се да ратници који умру у битци долазе у Валхалу код Одина и ту тренирају како би се борили на његовој страни када се деси Рагнарок. Одинове ратнице Валкире бирају најбоље ратнике и доводе их у Валхалу. Из тог разлога је највећа част за викинге погнути у борби и отићи у Валхалу, јер након смрти од болести и старости се одлази у Хел.  

Игдрасил

ИгдрасилБитан елемент нордијске митологије је дрво Игдрасил чије корење повезује све светове и оно је својеврсни axis mundi, оса која повезује све светове и која је стуб универзума. Игдрасил има три корена- један се налази у Јотунхајму (свету дивова), један у Асгаду (свету богова) и један у Хелу (свету мртвих). Код корена у свету дивова налази се бунар мудрости и Один је дао своје око диву Мимиру да би пио из тог бунара и постао мудар. У Хелу корење Игдрасила гризе змај који живи у свету мртвих. Подно корења у Асгарду се налази извор Урдр и крај њега седе три сестре Норне које одлучују судбину свих бића (Урдр Вердранди и Скулд). Оне су веома сличне суђајама у Грчкој митологији и на одређен начин су изнад богова.

О дрво Игдрасил се Один обесио, поднео је себе на жртву себи како би пронашао мудрост и научио руне. Када се обесио о дрво света, Како каже Гејмен у Нордијској митологији:

Висио је тамо девет ноћи. Слабина му је била пробијена врхом копља; био је тешко рањен. Ветрови су га кидали, ударали његово обешено тело. Ништа није јео девет дана и девет ноћи, ништа није пио. Био је сам, у боловима, и животна светлост у њему лагано се гасила. Смрзавао се, у страшним мукама, на рубу смрти, када му је жртва уродила плодом: у усхићењу самртних мука погледао је наниже, и руне су му се разоткриле. Знао их је и разумео је њихову моћ. Тада се конопац прекинуо, и он је пао с дрвета, вриштећи. Сада је схватао магију. Сада је могао управљати светом.  

послушајте подкаст овде

Корисни линкови/ сазнајте више:

Александра Роквић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *