Мало је лепо
Диоп, Давид (2018) Браћа по души (Геопоетика 2020)

Кратку форму сам заволео раних седамдесетих као гимназијалац „откривши” научну фантастику. Но у времену потом музика (прогресивни рок) ми је показала да сложенија (обимом већа) форма омогућује дуже трајање уживања, па су тако и романи постали важнији. Онда је дошао август 1980, када сам у Лондону одустао од The Wall tour, наступа Пинк Флојда и вечери проводио у клубовима слушајући тада стасавале new wave групе, фасциниран њиховом искреношчу и жестином. Недуго затим сам и велики IBM рачунски центар заменио тек отвореном фабриком микрорачунара ЕРА у Новом Саду. Крилатица Мало је лепо постаје планетарна, а ја сам је оберучке прихватио. Уз велике романописце су, тако, мајстори приче и кратке форме опет били извор задовољства, и у себи и даље имам радост читања Сто година самоће и Случајева на Чаробном брегу, загледан у Алеф.

Зато сам, узевши, по препоруци из „Данаса” и „Времена”, у лето 2011. у руке роман „Браћа по души” Давида Диопа, ту књижицу са само стотинак страница (још приде крупним фонтом и великим маргинама), већ осећао неку наклоност. Врло брзо, на самом почетку читања, наклоност је постала одушевљење: бомбоница је то пребогата садржајем и укусима са којима се мора полако, са уживањем. Толико добрим да сам је након само пола године поново одмотао и себи приредио ново задовољство, које покушавам да, ево, поделим са вама.

Но баш због све те разноврсности укуса тешко је сажето представити овај роман као предлог за читање. То јесте роман о суровом Великом рату, има и страдања и крви и утроба помешаних са блатом, али тема нису херојство и слава у биткама за отаџбину и недужне жртве цивила. Страдају недужни, као и у сваком рату, али је овде пре свега страдала недужна душа. Лична несрећа тако постаје илустрација несреће малих народа да се кроз тако велике догађаје исказују и доказују великим не би ли имали какву-такву шансу за бољитак живота.

Причу о рату нам прича нешколовани двадесетогодишњак Алфа из села у Сенегалу као припадник војске Француске. У тај рат је отишао пратећи свог школованог друга Мадембу. Пристали су да буду „дивљаци који са мачетом у рукама на звук пиштаљком свог команданта истрчавају из рова плашећи тако непријатеља. За разлику од капетана коме је рат смисао живота, он није део њихове цивилизације, они га не желе нити им ишта значи, али јесте прилика да, као хероји повратници постану француски грађани и преселе са села у град где живе белци и тамо постану нешто, трговци на велико који ће се обогатити. Но на самом почетку сазнајемо да од тога неће бити ништа: Алфа, и по имену оличење мушке снаге и лепоте, затиче Мадембу, свог телесно инфериорног друга и више него брата, у блату, распореног трбуха, на самрти. Дилема са којом се тада суочава, да ли да усвоји молбе свог друга и докрајчи га скративши му муке, или да то нипошто не чини због традиције, нерешив је задатак. Не приставши да буде милосрдни анђео смрти за свог друга, он временом убија себе кајањем, постаје свирепи осветник, а ми у стрепњи шта ће све тиме изгубити полако наслућујемо лудило.

Но није овај роман само антиратна фабула, она је уплетена, попут украсних трака или плетеница у коси Африканки, са другим причама о животу у малом сенегалском селу, тамошњој традицији, саосећању, заједништву и поносу који се супротстављају економском израбљивању. Приче су то и о породици, родитељству, другарству и различитостима које се негују кроз шалу, па и о неузвраћеној љубави. Све те приче нам прича неуки Алфа језиком који без сувишних китњастих уметака продире право у душу, као мачетом, рекло би се, захваљујући мајсторству писца. Иван Миленковић у приказу у „Времену” то сажима овако:

Диоп пише сведеним језиком, а радња се одвија у контрастима који дају ритам роману, али истовремено траже и најбоље положаје, као у слагалици, да би на крају дали целовиту слику. Приче из прошлости, због тога, имају сасвим другачији тон од оног тона којим приповедач преноси стварност. Ритам романа, међутим, није исто што и ритам језика, те понављање фраза и поштапалица („Бога ми мога) и мотива (и више него брат), ствара језичку динамику која читаоцу не допушта предах, нити читалац тај предах тражи.

Контрасти, којима писац овде исказује своје умеће, су многобројни јер, како рече Алфа, „свака ствар у себи носи своју супротност. (…) Бога ми мога, тако иду ствари, тако иде свет: свака ствар има лице и наличје.” И није ту само супротност белих, „цивилних” војника из Европе и „чоколадних дивљака” из Африке, ту је и сукоб традиције („нељудских закона који се издају за људске”) и „мишљења својом главом”, богатства и сиромаштва, школованости и неписмености, женског и мушког принципа, интереса и части, лепоте и ружноће, зависти и љубави, покретности номада и непокретности „седеоца”, времена које стоји и времена које протиче, прошлости и садашњости… А „супротности понекад опчине једна другу баш зато што су толико међусобно удаљене”, као што показује предивна минијатура љубави Пендо, Алфине мајке, ћерке номада, и његовог оца Басируа, власника пашњака и појила. Из осећања части да узврати поклоном за дозволу да своје стадо једном годишње доведе на богату пашу, а немајући ништа друго, Пендин отац даје оно највредније што има, своју ћерку, као невесту са жељом да се створи склад „укорењеног дрвећа и ветра који му тресе лишће, земљу и небо”. Временом, Пендо заволи Басируа 

„зато што је био њена сушта супротност. (…) Био је стар као непроменљиви пејзаж, а она млада као хировито небо. Био је непокретан као баобаб. а она кћи ветра. Пендо је на крају заволела мог оца, тог старог човека, зато што је у њему била сакупљена сва мудрост земље и годишњих доба што се враћају. Мој отац, тај стари човек, обожавао је Пендо зато што је била оно што он није: кретање, радосна нестабилност, новина.”

Оба ова поступка, понављање и супротности, спајају се у једно у мотиву унутрашњости тела, утробе или нутрине: она је оличење самог живота („топла, пријатна и влажна нутрина тела девојке Фари која Алфу чини оствареним мушкарцем и госпођице Франсоа која Мадембу враћа у живот) али и наличја живота (расута утроба Мадембе, ров као зјапећа земљина рана). Те крајности спаја крв, било да утроби даје топлоту живота или истиче из ње у смрт по ноћи, јер ноћу је свака крв црна.

Крај романа је још једно умеће писца због „ускршњег јајета”, приче у причи, која нуди читаоцу разјашњење свега до тада прочитаног. Лав-вештац без ожиљака је, дабоме, Алфа, хировита принцеза је девојка Фари, ружни ловац је убијени Мадемба. “Али чекај, како то?”, помислих при првом читању, „ако је ружни ловац убио лава-вешца, није ли заправо Мадемба тај који је преживео а Алфа жртва, да ли се то Мадемба осветио свом супериорнијем ‘више
него брату’”?

Или, ипак… Омот бомбонице која се истопила у устима поравњавам и одлажем у овај споменар са мишљу стеченом при поновном читању те приче у причи да се може разумети злочин, ако већ не и оправдати. Алфа нам прича причу о себи. А она може бити веродостојна само ако се његово субјективно телесно и морално савршенство наружи ожиљцима, односно када закопавањем шака (при пуној месечини, пред сведоком) призна своју кривицу, ослободи дух Мадембе и милостиво га прими у своје тело да би и у неумитној скорој смрти („јер није могао да опере дух од нечистоћа рата”) опет били и занавек остали „више него браћа”, „браћа по души”.

Михаило Крстић

Једно мишљење на „Мало је лепо
Диоп, Давид (2018) Браћа по души (Геопоетика 2020)

  1. Dane Lutz Одговор

    This is really interesting, You’re a very skilled blogger. I’ve joined your feed and look forward to seeking more of your magnificent post. Also, I’ve shared your site in my social networks!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *