Очеви и деца
руски нихилизам, сељачко питање и „сувишни“ човек

Једна од темељних одлика Тургењевог романсијерског дела јесте одражавање друштвене стварности, бављење актуелним темама и снажан осећај за значај историјског тренутка. Његови романи и приповетке баве се оним што је у епицентру друштвеног живота, као и економских, политичких, социјалних и других превирања која су заокупљала интелектуалну елиту Русије и запада. Доброљубов је у свом чланку изразио широко распрострањено мишљење читалачке јавности:

„Смело можемо рећи, кад се г. Тургењев у своме роману дотакне неког питања, кад прикаже неку нову страну друштвених односа, онда је то доказ да се то питање заиста појављује или ће се ускоро појавити у свести образованог друштва, да се та нова страна почиње издвајати и да ће се ускоро оштро и изразито испољити пред очима свих“

Тургењевљева дела често су изазивала контроверзе, добијала плаховите и пристрасне критике по самом објављивању, а њихов писац оптуживан је да се бави новотаријама, да подилази омладини, да мрзи Русију и слично. Чак и сам Достојевски је једно дело замислио као памфлет и одговор Тургењеву. У Злим Дусима Достојевски је лик Кармазинова засновао на Тургењеву, где га назива „надменим створењем“, сујетним, уображеним, удворичким итд. Са друге стране Тургењев Достојевског пореди са Де Садом а његово писање назива књижевном перверзијом. Гончаров је Тургењева оптужио за плагијаризам; имао је сукоба са песником Некрасовом, уредником „Савременика“, који је престао да штампа његова дела „због разлике у уверењима“. Са друге стране, Тургењев је на западу је био добро прихваћен. Највише је ценио Флобера и Жорж Санд који су му се дивили и ишчекивали његове критике; био је и члан друштва петорице, такозваног „Друштва извиканих писаца“ (уз Флбера, Золу, Гонкура и Додеа).

Поред интензивног бављења горућим темама везаним за руску друштвену стварност, која његова дела несумњиво поседују, и чије познавање олакшава разумевање и осветљава један део те стварности – та дела се одликују једним изразитим романсијерским и уметничким квалитетима, а теме којима се бави у роману, а поготово оном који нам је данас тема, Очеви и деца – вечите су теме. Фино сенчење тежачког живота руског сељака у Ловчевим записима, приповеткама код нас упоредивим само са оним Боре Станковића, успело је да превари и цензуру и да буде објављено на основу уметничког квалитета – оне недостижне једноставности и животности која полази за руком само великим писцима.

С једне стране, Тургењево бављење актуелним темама може нас навести да дело третирамо и као документ – у смислу историјског сведочанства. У извесном смислу, оно то и јесте, јер нам помаже да схватимо неке аспекте руског друштва. И зато је битно тај историјски тренутак, када се роман појављује, и на који реферише, скицирати и осветлити. Ако га занемаримо, значајно ћемо осиромашити свет романа, промаћи ће нам мноштво детаља који су оновременом читаоцу били познати, или једноставно нећемо правилно разумети акценте на којима је писац инсистирао. Ова историјска утемељеност романа ни на који начин неће шкодити нашем доживљају романа, насупрот – обогатиће га.

Због тога ћемо се у овом есеју бавити трима појавама за које верујем да су од суштинског значаја за разумевање не само дела овог писца, већ и друштвене климе Русије у време издавања Очева и деце. Те три појаве су:

  1. појава нихилизма
  2. третирање руског „крепосног права“
  3. третирање књижевне теме „сувишности“ човека

1. Руски нихилизам

Тургењев уводи овај термин на велика врата у светску књижевност са романом Очеви и деца 1862. године. Термин нихилизам сковао је швајцарски езотеричар, Јакоб Херман Оберајт 1787; затим га налазимо у списима Фридриха Хајнрих Јакобија (крај 18, века). После тога, реч је потпуно изашла из употребе широм Европе и тек је Тургењев поново увео у популарну употребу, што је многе што је навело многе да мисле да је управо он сковао реч.

Након Тургењева термин улази у широку употребу и постаје основа онога што ће касније бити названо Руски нихилистички покрет, чије је име изведено из романа Очеви и деца. Овај покрет био је у зачећу и пре него што је добио име. Након Тургењевљеве употребе он добија етикету под којом ће он ступити у протест против традиционалног морала. Несумњива је веза између овог покрета и дешавања која ће се одиграти 1917. у Русији, као и младих шездесетих година 19. века и револуционара с почетка двадесетог, иако је сам Тургењев по политичком уверењу био умереног усмерења, веровао је у постепене промене а био је против револуције или било каквих насилних промена. (Интересантно је приметити да је од свих руских писаца те генерације, једино Тургењев имао искуство револуције – када се 1848. нашао у Бриселу током револуционарних збивања.)

Портрет студента нихилисте, Иљa Репин, 1883. година

Значење  овог, специфично руског нихилизма, има нешто заједничко са анархизмом и покретом Бакуњина, блиског пријатеља и, једно време, идејног истомишљеника Тургењева, али и Маркса. (Обојица су се касније оградила од Бакуњина и његових теорија. Занимљиво је питање да ли су се Маркс и Тургењев познавали – мноштво подударности у њиховим животима сугерише да су се тешко могли мимоићи, али, на жалост, не постоје докази како бисмо ово могли утврдити.) Бакуњинова теорија подразумевала је уништење постојећег поретка, рушење из темеља, како би се створили услови да се из пепела старог, створи нови свет (Базаров у роману говори да „треба место прво рашчистити“, мислећи притом на друштвени поредак). Ипак, руски нихилизам је био пре свега отпор ауторитету, непристајање на наслеђене друштвене норме. Нихилизам руског типа треба разликовати од његових варијанти – метафизички нихилизам=не постоји ништа; спознајни=ништа се не може поуздано утврдити (агностицизам), онтолошког, итд. Руски нихилизам је најближи етичком типу, јер одриче постојање на вери заснованог морала. Он, у духу позитивизма, подразумева категоричко одбацивање свега што није емпиријски проверљиво и засновано на чињеницама. Самим тим, доводе се у питање ауторитети а посебно они који су засновани на вери и традицији. Није случајно то што се Базаров у роману бави баш сецирањем жаба – биологијом. Метод природних наука су нешто у шта се они уздају, чак, или поготово, када се ради о друштвеним питањима, као у биологистичкој социологији Огиста Конта – закони који важе за биологију, важе и за социологију, или у социјалном дарвинизму, где ће нови, напреднији, снажнији итд, заменити старе – одјеке ових теорија можемо наћи у роману у ставовима ликова нихилиста (нпр. када хвале Одинцову: „какво лепо тело – да је изнесеш у анатомској сали“, „права врста“; оваквих примера има доста).

Када Аркадије каже оцу да су они „нихилисти“, он му ставља до знања шта то значи. Пошто се овде по први пут реч „нихилист“ појављује у књижевности, навешћемо њихов разговор у целости:

–  Шта је Базаров? – Аркадије се осмехну. – Хоћете ли, чико, да вам кажем шта је он управо?

– Молим те, синовче, реци.

– Он је нихилист.

– Како? – упита Николај Петрович, а Павле Петрович подиже у ваздух нож с комадом масла на ивици оштрице, па оста непомичан.

– Он је нихилист, – понови Аркадије

– Нихилист, – рече Николај Петрович. – То је од латинског nihil ништа, колико ја могу судити; значи та реч означује човека који… који ништа не признаје?

– Реци који ништа не поштује, дочека Павле Петрович па се опет прихвати масла.

– Који се према свему односи критички, – примети Аркадије.

– А зар то није свеједно? – упита Павле Петрович?

– Не, није свеједно. Нихилист је човек који се не савија ни пред каквим аутритетима, који не прима ниједан принцип на веру, па ма какво поштовање тај принцип уживао.

– Па шта, је ли то добро? – прекиде га Павле Петрович?

– Како коме чико. Некоме је од тога добро, а некоме врло рђаво. 

Овде јасно видимо два значења термина нихилизам, која означавају и два односа према овој појави. Прво, Павла Петровича, означава виђење овог појма са тачке гледишта, „старих“: нихилист је онај који ништа не поштује, и ништа не признаје; друго значење јесте оно које даје Аркадије: нихилист се противи ауторитетима и не прима ниједан принцип на веру, без обзира на поштовање које стоји иза тог принципа. То је управо оно што очеви замерају: непоштовање, непризнавање ауторитета, па и највиших, јер их они виде као основу морала, понашања, основу друштва, и нешто што омогућава одржавање постојећег поретка. Ауторитети против којих они устају су и очеви, земљопоседници, чији се кредибилитет темељи само на ономе што су рођењем добили у аманет. Овде почива њихова идеолошка разлика која ће у роману кулминирати конфликтом и оружаним сукобом Базарова и Павла Петровича.

Носиоци ових идеја су студенти, млади који се враћају из универзитетских центара, и у завичај доносе нове идеје. У роману то је пре свега Базаров, затим његов домаћин, школски друг и „следбеник“ Аркадије. Ово убеђење постаје широко распрострањено међу младима, до те мере да постаје модерно бити нихилист, што у роману видимо по карикатурама ликова Јевдоксије Кукушине и Виктора Ситникова.

2. Питање еманципације сељака

Запажања ловца, цензуре и цара

Такозвано „питање еманципације“ сељака, односно укидање феудалног система у Русији, била је горућа тема међу руским интелектуалцима 19. века. Неодложност и хитност доношења реформе заступали су сви, од најблажих либерала па све до, тада револуционарно настројених,  демократа. Расправу о овом проблему можемо наћи код готово свих руских писаца друге половине 19. века. Толстој се њоме бавио у Ани Карењини,  кроз лик Љевина (више о Толстојевој обради ове теме можете пронаћи у подкасту библиотекарке Александре Роквић).

Тургењев је већ у првим приповеткама 1847, које су објављене у часопису Савременик, а које ће касније постати део Ловчевих записа, изнео своје погледе на ово питање. За ову збирку Херцен је једном приликом рекао да је „поетска оптужница феудалног права“. У овим причама ловац се креће кроз шуму где наилази на призоре и слуша приче о животу кметова, о њиховим мукама и тешком животу под јармом самовољних спахија. Цензури је умакла критика застарелог система, такозваног „крепосног права“, јер је написана под маском анегдота из живота ловца. И заиста велелепна и лепршава природа у овој збирци је у таквом контрасту са бедом једноличних кметова, властеле, управника итд.

Када су цензори схватили свој пропуст, Тургењев је био осуђен, и провео је месец дана у затвору, а после тога му је одређен кућни притвор. Није му помогао ни некролог који је написао поводом смрти Гогоља 1852. године. Некролог је забрањен у Петрограду али је објављен у Москви. Наводно је због овог некролога, Тургењев завршио у затвору, међутим, радило се о казни за Ловчеве записе, издате исте године

Познато је да су и сам цар и царица читали Ловчеве записе а забележено је и да је ова збирка допринела одлуци цара да донесе закон о ослобађању сељака. Оно што они нису знали, а касније је нађено у Тургењевљевим записима, јесте да су скициране још две „ловачке“ приче: једна под називом Земљојед, у којој сељаци убијају спахију тако што га хране земљом, за којом је толико био похлепан; и друга Руски Немац и реформатор, која је била очигледна алузија на цара. Oд ове две приче сачувани су само фрагменти, оне несумњиво нису написане јер је Тургењев знао да никада не би могле бити објављене.

Запажања сељака

Роман Очеви и деца, можда више од било којег другог, је важан за разумевање специфичног културно-историјског тренутка у коме се Русија нашла 1862 године.

Година објављивања романа значајна је из више разлога. Роман је изашао 1862. године, само годину дана након што је цар Александар II спровео реформе које су укинуле феудализам у Русији. Иако је овај дуго ишчекиван корак направљен, чињеница је да реформе нису уродиле плодом. Сељаци, навикнути на надзор и „бригу“ спахија, и поред свих недела која су им учињена, били су препуштени сами себи. Без одговарајућег образовања, без друштвеног уређења, руски сељак се нашао у горој позицији него што је био пре укидања феудалног права. Често су они налазили послове код истих донедавних господара, који су наставили да их кажњавају, сада још жешће. Одјеке овога можемо наћи у роману, а оновременом читаоцу оне нису могле измаћи. Када Базаров разговара са сељацима, један од њих одговара:

А против нашег, то јест, мира, наравно, јесте господска воља; јер ви сте наши очеви. А што господин строжије кажњава , тим је сељаку милије

Демократске радикалне снаге полагале су велике наде у масе сељака; седамдесетих година је чак постојала кампања под називом „одласка међу народ“. Они су требали да постану замајац промена у друштву која ће настати у будућности. Проблематичност овог резона видимо у разговору Базарова, који је потекао из слоја ситне властеле, и који се издаје за „једног од њих“. Навешћу један дужи одломак, јер одлично илуструје неразумевање сељака и „господе“. Након кратке размене са Базаровим, два сељака разварају:

– О чему сте беседили? – упита га други сељак средњих година и туробна изгледа, који  је издалека, с прага своје куће присуствовао његовом разговору са Бараровом. – О неисплаћеним оброцима, шта ли?

– Каквом неисплаћеном оброку, братац мој! – одговори први сељак, а у гласу му није више било ни трага оне патријархалне мелодичности, већ се, напротив осећала нека немарна суровост – тако, брбљао којешта; хтео је да почеше језик. Господин као господин; зар он нешто разуме?

– Куд да разуме! – одговори други сељак па треснувши капама и смакнувши појасеве, почеше разговарати о својим пословима  и потребама. Авај! Базаров, који је презриво слегао раменима и умео говорити са сељацима (као што се хвалио, препирући се са Павлом Петровићем),  тај уображени Базаров, није ни сањао да је у њиховим очима ипак био нешто налик на будалину…

 

Ако је могао да превари свог друга Аркадија, да се пред њим и његовом породицом прикаже као напредан, као део народних маса које ће срушити тиранију велепоседника, у очима сељака, он је „нешто налик на будалину“.

Сергеј Иванов, Сељаци напуштају земљопоседника, 1908.

3. Дневник сувишног човека

Назив „сувишни човек“ први пут се у руској књижевности појављује код Тургењева, у његовој приповеци Дневник сувишног човека, објављеној 1850. године. Николај Доброљубов на пољу теорије и критике уочава тип књижевног јунака који се провлачи кроз руску књижевност још од Оњегина. У чланку „Шта је обломовштина?” из „Савременика“ 1859. године, на примеру анализе Обломова, књижевног јунака истоименог романа Гончарова, он развија теорију о литерарном типу „сувишног човека“ који се појављује изнова у руској књижевности 19. века.

То је тип руског младог интелектуалца између 25 и 35 година, аристократе, са западњачим образовање, високих идеала који на друштво гледа критички и са ниподаштавањем; врло је речит, представља се као прогресиван; често је лепог изгледа, примамљив је женама и неретко је узрок интриге у роману. Међутим, живот тече мимо њега, он је неспособан или недовољно мотивисан да нешто конкретно предузме. Раскорак између образовања и идеала који немају потпору у реалности и друштвеној стварности Русије друге половине 19. века, често доводи до разочарања и он схвата сопствену сувишност, и неретко узалуд страда. Њега можемо видети у јунацима попут Оњегина (Евгеније Оњегин, Пушкин), Печорина (Јунак нашег доба, Љермонтов), Руђина и Базарова (Руђин, Очеви и деца, Тургењев), Бељтова (Ко је крив, Херцен), Обломова (Обломов, Гончаров), Ставрогина (Зли дуси, Достојевски).

Овај књижевни тип има своје варијанте у руској књижевности и могли бисмо га проширити на још неке ликове. Иако Руђин из истоименог романа, можда боље илуструје овај тип, њега можемо видети и у роману Очеви и деца у лику Базарова. „Сувишност“ Базарова огледа се у његовом неприпадању. Његово образовање и интелект у роману издвајају га од осталих ликова. Чак и према Аркадију, који му је најближи пријатељ, он заузима менторски став и повремено осећа одређени отклон. Доста критичара примећује како га је писац обрадио многим способностима само му није дао да воли и буде вољен. Међутим, ово није у потпуности тачно, у једном тренутку слабости он ипак признаје своју љубав према Одинцовој коју и она донекле осећа. Међутим, обоје знају да је та љубав немогућа и осуђена на пропаст.

Можемо се заједно са Одинцоваом запитати о Базарову: „какав циљ хоћете да постигнете, куда идете, шта вам је на души? Једном речју, ко сте ви, шта сте ви?“.  Одговор да се он бави природним наукама и да ће постати срески лекар, не задовољава Одинцову која га је прозрела, и која му говори да он ни сам у то не верује; он са својим самољубљем и охолошћу – срески лекар. Базаров јој говори да не размишља о будућности „Шта значи говорити и мислити о будућности која не зависи од нас?“, јасно је о каквој је будућности овде реч. Аркадије Базаровљевом оцу говори како ће он постати познати научник, како ће његово име изаћи на глас итд. док сам Базаров у то не верује и у крајњој линији нема снаге да то постигне.

Коначно, сувиштност Базарова, се огледа у начину на који је завршио, када имамо у виду да Аркадије са Каћом наставља начин живота какав је вођен у његовој породици кроз генерације, шта је био смисао Базаровљевог живота, и шта је у њему постигао? Руски нихилизам и онај какав је Базаров проповедао, не одриче неку сврху у животу (његово бављење науком о томе сведочи). Ако се вратимо на изјаву Доброљубова са почетка текста, иако је Бараровљев живот бемсислен, иако је он у целој причи, у крајњој инстанци сувишан, његово појављивање имало је другу врсту утицаја: ванлитерарног утицаја. Управо по овом роману, Руски нихилистички покрет је добио име, а појава нихилиста је постала готово мода међу младима.  У литератури многи велики писци након Тургењева су се дотакли овог питања. Можда би једина сврха могла да се сумира у једној реченици Базарова: „Ви знате да је од једне свеће која вреди копејку Москва изгорела“.

Милан Максимовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.