Ово је књига у којој су
многе истине изречене у виду једноставних и јасних цитата којима се углавном служио лорд Хенри и који своју вредност имају и мимо саме радње романа, која се често одвија ван примене ових мудрости, као што су оне да је сваки утицај неморалан, јер утицати на некога значи предати му сопствену душу, а насупрот томе поменути лик је био свестан још аристотелијанских идеала да је циљ живота саморазвој, односно да је разлог нашег постојања остварити савршено сопствену природу („Почетак Друге главе“, стр. 21., Политика, 2004.). Управо одступање у спровођењу (неких) мудрих речи попут и оних да: „Постати посматрач сопственог живота, значи избећи животну патњу“ (Исто., стр. 104.), господина Харија и(ли) (њихово) лоше тумачење и прмена оних других (из досаде изречених) у дела коштало је младог Доријана Греја тога да лутајући без чврстог моралног ослонца у себи, на крају заврши као најлепше уметничко дело, чему је и тежио, али дело које је за такву лепоту морало да жртвује сопствени живот. Или није? Ми не знамо какво је чувено Бејзилово ремек-дело Слике Доријановог портрета било све време романа, али знамо да је на крају Слика била толико грозна да је Доријан морао да је прободе ножем (већ укаљаним Бејзиловом крвљу) мислећи да ће се тиме ослободити своје бурне и злочиначке прошлости. Ипак, то се није деслио, јер није Слика била ружна, него његова душа је постала таква временом, а Доријан је осећао да је та Слика управо репрезентација његовог живота душе. Дакле, јасно је да је уметност огледало посматрача, а не живота и да је стога Доријан прокоцкао свој живот тежећи строго томе да он буде (његово) уметничко дело, а Доријан само посматрач, који никада неће истински преузети етичку одговорност за своја дела и тиме направити непотребан, али и непремостив амбис у е(сте)тичком питању егзистенције сопствене душе. Слика је васкрсла и остала лепа, јер уметност која може све да изрази, катарзичним ослобађањем себе од Доријанове душе показала је своју бесмртност која не може, не сме и не треба да трпи због било какве и било чије кривице. Жива смрт Доријанове душе изазвана пропалим пројектом лечења душе чулима, док за обрнуто услед глупог делања и лоших поступака и није било шансе, се онда у крајњем може окарактерисати само као (не)потребна жртва зарад лепоте и уметности, а да ли ово не треба да покида сопствене заграде, просудимо сами!
Свакако да је ово чувено дело викторијанског доба један маестралан донекле и (ауто)биографски панегирик и апотеоза како платоничке, тако и кантовско-хегелијански схваћене лепоте и уметности Оскара Вајлда која и у ово садашње време завређује студиозне е(сте)тичке анализе и тумачења!