Роман британског аутора Вилијама Голдинга Господар мува објављен је 1954. године. У почетку се споро продавао, али 1960-их година добија култни статус, те почиње да се проучава у школама и универзитетима широм света. Након успеха овог романа, аутор се активно посветио писању. Освојио је Букерову награду за роман Обреди прелаза, а 1983. године је освојио и Нобелову награду за књижевност.
Инспирација за роман
Голдинг је дуго година радио као професор, тако да је добро познавао психологију детета. Учествовао је и у Другом светском рату, што се такође одразило на његов рад. Из прве руке сведочио је томе како трауме утичу на човека и колико је могуће бити окрутан у ситуацијама које су опасне по живот, када сви друштвени конструкти падну у воду и посегне се за инстинктивним и анималним у себи.
Критика популарних ромбинзонада
Из тог разлога можемо слободно рећи да је Господар мува сатира на авантуристичке приче о преживљавању на пустом острву, које су постале популарне након успеха Дефоовог Ромбинзона Крусоа. Толико је настало јефтиних копија овог романа, да је створен нови жанр под називом ромбинзонаде. Овакви романи пропагирали су викторијанске идеале, оправдавали колонијалне митологије, наметали идеју терета белог човека, уз много национализма, расизма и свега осталог што уз то иде.
Сам Голдинг испричао је причу о томе како је добио инспирацију за роман, а у роману је и експлицитно речено како су деци која су се нашла на острву, прва асоцијација били ови јефтини романи о преживљавању. На самом крају приче, спомиње се и Корално острво, када официр који проналази децу закључује: Одличан провод, као Корално острво. Овај коментар је у снажном контрасту са језивом сценом која се само неколико момената раније одигравала, чиме се додатно наглашава сатирични слој романа.
У Балатајновој књизи, деца на пустом острву проналазе све што им је потребно за живот. Природа је наклоњена протагонистима и они уживају у укусном воћу. У Голдинговом роману, једући само воће деца добијају дијареју. Ово је врло добар пример Голдингове пародије, јер у највећем броју случајева није било неопходно тражити креативан обрт Балатајновој причи, већ просто пратити ликове, те уместо идеализације, показати реалне последице њихових поступака.
Даље, Балатајнови јунаци су приказани као савршени, са врло мало дечијих и уопште људских слабости. Зло које се појављује у роману не проистиче из деце већ долази споља. Као зло у Коралном острву представљено је све оно што је примитивно, нецивилизовано, дивље. У ствари, оно што је неенглеско. Балатајнови дечаци успевају да на острву поново створе викторијанско друштво, тако што покрштавају домороце и практично колонизују острво.
За Балатајна зло долази споља, од пирата и канибала, као и у Ромбинзону Крусоу (ако се сећате како се Робинзон понаша према Петку и какав је његов став према домороцима који долазе на острво). Дакле, у питању је страх од непознатог, од другости, од неенглеског, док Голдинг сматра да највеће зло долази од нас самих, из нас самих, или шире гледано, управо из наше површинске цивилизованости. Из свега овога је јасно зашто се Голдингу роман није допао. Преживео је рат и видео за какве су све грозоте људи способни и колико је у тешким ситуацијама спољашња углађеност безначајна. Рат као опште светско лудило
Голдинг за основу свог дела узима Дефоов заплет, и пише постмодерну интерпретацију приче о човеку на пустом острву. За постмодерну књижевност, све је релативно и субјективно, искуство и морал, па и култура. Овакви ставови настали су као последица друштвено-историјских догађаја прве половине двадесетог века. Ако вас занима постмодернистичка поетика, препоручујем вам чланак колеге Милана Максимовића, под називом Супротстављени модели постмодернистичке поетике.
Зло не потиче из другости и спољних утицаја, већ како Голдинг сугерише, оно долази изнутра. Због тога је неопходно да људи прихвате и своју анималну, дивљу страну и да је схвате, јер једино тако могу пронаћи унутрашњу хармонију. Потискивање и негација великог дела људскости су главни узрочници катастрофе, како сматра Голдинг, тако да је једино решење озбиљно самоосвешћење и дубинска интроспекција.
Криза вере у исконску људску доброту
У Голдингово време, дошло је до краха индустрије. Британско царство у којем сунце никада не залази и које је у Викторијанско доба било на свом врхунцу, се распало. Оптимистично веровање у некакав просперитет, културолошку, моралну и цивилизацијску надмоћ западног света и исконску невиност и доброту људске душе је коначно дискредитовано. Све те идеје се осликавају у Голдинговим дечацима на пустом острву. Они су приказ цивилизације у малом, али уместо да шире веру, доброту и мир, попут протагониста Коралног острва, они постепено западају у агресију и свирепост.
У романима деветнаестог века, и раније, деца су увек приказивана као добра, лепа, анђеоских атрибута, невина, искрена итд. Примере можемо пронаћи код Дикенса, у причама о Хајди, у Алиси у земљи чуда, Малим женама, Андерсеновим причама, у Вајлдовим причама и тако даље. У суштини, осим Дикенса, сва ова дела нису приче о деци, већ приче за децу, што је такође битна разлика. У причама за децу, писци ће се трудити да прикажу врлине и пожељно понашање. Чак ће и фантазија и фантастика бити прилагођене тако да деца нешто науче. Приче ће пропагирати универзалне моралне вредности, кроз истицање разлике између зла и добра, тако да зло буде кажњено, а добро награђено. Што је потпуно разумљиво. Међутим, књиге о деци не морају да буду такве. Проблем је у томе што су, пре двадесетог века, књиге о деци биле врло ретке, јер се о детињству јако мало знало. Одрасли се нису много занимали децом или тиме да проникну у њихову психологију. Психологија као наука није постојала, а кроз књижевност и филозофију деца су се посматрала као мали људи. Тинејџер као доба у одрастању није постојало, деца су се након своје десете или једанаесте године, сматрала одраслима. Ово објашњава рецимо Ромеа и Јулију, као и многе друге јунаке из књижевности, који се по данашњим схватањима, сматрају децом. Из тог разлога се Балантајн односи према својим јунацима као да су одрасли у малим телима, јер он не пише књигу о деци. Његови се ликови понашају као одрасли, а то што су деца, невина, добра и праведна, омогућава им да буду савршени одрасли.
Шта је цивилизација, а шта „терет белог човека“?
Цивилизација је термин из периода колонијализма, који су користиле најмоћније државе тога времена, како би створиле разлику између себе и народа које су експлоатисали и тиме оправдали експлоатацију. Термин је коришћен да означи виши ступањ развоја друштва. Из тог разлога постоји дихотомија цивилизовано и нецивилизовано друштво, или друштво на вишем и нижем степену цивилизације. За цивилизовано је сматрано европско друштво, попут Британског царства, Француске, Шпаније и Португалије, који су били највећи колонизатори, а нецивилизовано, илити дивље и варварско друштво, су били Афрички, Азијски и Амерички староседеоци. И из тога је произашао још један термин – терет белог човека односно- white man’s burden. То је значило да је мисија ових цивилизованих да просвете и цивилизују ове, „дивље народе“.
Све су то били механизми којима се правдао терор јачег над слабијим. Тиме се правдало и робовласништво и искориштавање природних ресурса и многе друге неправде. Поред тога, расистичке теорије су сматрале да се „дивљи народи“ не могу преобразити и достићи ниво „цивилизованог човека“ док су просветитељске теорије ипак сматрале да је у питању ниво развоја, који је промењив и није урођен.
Треба узети у обзир да је појам цивилизација политички појам и обично не означава појединца, већ се везује за неки колектив и друштвену групу. Термин је преузет из латинског језика civis, civilis што значи грађанин, грађанско и везиван је се за сферу државног и законског. Термин цивилизација се први пут појављује у осамнаестом веку, први га је употребио француски економиста Маркиз де Мирабо, како би означио морално уздизање, а касније и да би означио ниво развоја друштва.
Жан Жак Русо доноси посебан печат значењу овог појма, стављајући га у однос са природом, на шта се надовезују предромантичари и романтичари. Русо сматра да су у природном стању људи били наивни и невини и да је друштвеним напретком дошло до продубљивања јаза између човека и природе. Са друге стране Енгелс у делу Порекло породице, означава почетак цивилизације у тренутку када је превладала моногамна породица и основана држава, а развиле се подела рада и робна производња.
Неопходно је такође разликовати појам цивилизације од појма културе. Како је цивилизација везана за материјално, култура је везана за духовно и морално. Ову разлику посебно истиче Кант јер наглашава да развој цивилизације не значи нужно и развој моралности и духовности. Тако да данас појам култура има позитивне конотације, док је цивилизација добила негативно значење, јер је везана за материјално. Такође, значење појма цивилизација је кроз пост-колонијалну критику додатно деконструисано и коначно је откривена њена мрачна страна.
Голдинг кроз роман Господар мува бави управо супростављеношћу цивилизације и дивљаштва и поставља питање да ли је заиста тако јасна граница између њих?
Сам писац каже да је његова намера била да прати недостатке друштва, до њиховог корена у недостацима људске природе. Голдингови дечаци када се нађу на острву не знају да се организују, не знају да сарађују, немају дисциплину, а све им је то апсолутно неопходно да би преживели. Море их разне физичке тегобе: глад, стомачни проблеми и страх од звери, који додатно ремети свакодневицу и изазива панику. На тај начин дечаци, пропадајући физички, пропадају и духовно и морално.
Ко је Господар мува?
Сам назив романа Господар мува, преузет је из фолклора, и то је један од назива демона Белзебуба, који је у демонологији познат као један од седам принчева пакла. Белзебуб може да лети, тако да га називају и Lord of the flyers (господар летача) односно Lord of the flies (господар мува). У хришћанству Белзебуб је такође друго име за Сатану. Кад се све узме у обзир, овај наслов у суштини симболише негативну, деструктивну и злу страну, која је присутна у човеку. Трагична грешка ликова у роману се састоји управо из тог постојања зле стране њихових личности и немогућности да објективно сагледају своје мане и недостатке.
Врло мало људи је у тој мери самосвесно, јер је самокритика у том облику веома тешка. Бити објективан у вези себе самог је јако тешко, готово је парадоксално. Када су у питању деца, то се тек не може очекивати. Стога постављамо питање, како прихватити и помирити се са ирационалним делом себе, ако не желите да признате да тај ирационални део уопште постоји? Савршен пример за то су Џекове речи у роману када каже:
На крају крајева, нисмо дивљаци. Ми смо Енглези, а Енглези све раде најбоље.
Из ове реченице можемо ишчитати много тога о чему је било речи. Дакле, убеђеност белог човека у своју надмоћ, у некакав богом дан интегритет, право да влада светом, урођену праведност и тако даље. Како онда таква особа, и у крајњем смислу, како таква нација, може да се избори са својом мрачном страном, ако је упорно потискује и негира, а идентитет гради управо на негацији својих мана и слабости? Након дугог потискивања негде просто мора да пукне. Тако бар сматра Голдинг и то преиспитује у својим делима.
Интересантно је и то што дечаци на брду виде звер, јер је страх од звери један од главних катализатора њиховог пада у лудило. На крају се за то привиђење испоставља да је мртав падобранац. Симболика је овде прилично отворена и јасна. Звер, као зло за које верујемо да долази споља, заправо долази од човека, односно, људи су извор највећег зла у свету, како поручује Голдинг, а негирање те чињенице, и немогућност да јој се супротставимо, ће само довести до негативних последица.
На крају, Ралф плаче, како пише у роману: за крајем невиности, тами човековог срца и паду кроз ваздух истинског, мудрог пријатеља, по имену Пиги. Тек када се у Ралфу појави свест о злу унутар њега самог, и постојању деструктивног принципа у читавом човечанству, тек онда долази до разрешења, звер постаје безопасна, клетва је скинута и сви су спашени. Дакле, звер је у суштини објекат на који дечаци пројектују личне страхове, мржњу и зло.
Роман Господар мува као алегорија
Роман можемо читати алегоријски где острво симболично представља људско друштво у малом. Кроз то тумачење садизам који представља Роџер и тоталитаризам који представља Џек, заједно исмевају, игноришу и на крају убијају здрав разум и интелигенцију, коју представљају Пиги и Ралф. Кроз такво читање можемо закључити да је идеал демократије недокучив и да га лако савлада ауторитаризам. Он је по правилу харизматичнији, дрчнији и има већи ауторитет, јер је инстинктивнији и игра на снажне емоције. У складу с тим, ликови близанаца Сема и Ерика, који су у роману третирани као једна особа, заправо представљају униформност. У том контексту они нису прави негативци, само се прилагођавају јачем, без пуно приговора, и повинују се одлукама већине. Из тог разлога и прелазе на Џекову страну, што можемо схватити као критику демократије.
Роман такође можемо тумачити и кроз призму психоанализе. На тај начин добијемо причу о борби мрачних сила несвесног, које Фројд назива Ид, рационалног Ега и моралне савести Суперега, које представљају четворица дечака. С обзиром да су у питању деца, она нису довољно зрела да би били у стању да контролишу сва три аспекта ума, што онда доводи до трагедије. Како Ивона Радојевић у свом докторском раду пише: Острво није само пука сцена коју писац креира и на којој ликови морају да донесу кључне моралне одлуке, то је уједно и микрокосмос људског ума у ком се, на сличан начин, дешавају етички конфликти.
Социолози опет из свог угла тумаче књигу, па кажу да је главни проблем то што се група распада јер не постоји ауторитет, не постоји друштвени притисак ни друштвена ограничења. Њима су неопходни одрасли, потребни су им родитељи јер су превише неискусни и мали да би се сами организовали.
Мене рецимо фасцинира регресија дечака због недостатка ауторитета и правила у дивљи, праисторијски модел понашања. Кроз њихову судбину можемо да видимо како су настали митови, први ритуали и табуи. Иако се нама можда тај период у развоју човека чини јако далеким и потпуно ирационалним, Голдинг је показао да то није тако. На крају видимо колико мало заиста значе спољашње промене и колико су крхки векови историје и културе, те колико брзо човек може све то да изгуби, када се препусти дивљем у себи. Веома фасцинантно и у исто време страшно.
Битна карактеристика цивилизованог света јесте и то што је та такозвана „цивилизованост“ одвојила човека од природе. Из тог разлога, када се човек нађе у природи, како су се дечаци нашли на острву, све му бива страно, и самим тим застрашујуће, на чему се гради страх који одводи у лудило. Осећај страха има своју биолошку функцију- како би упозорио организам на опасност; међутим, с обзиром да је дечацима на острву све ново и страно, овај осећај поприма нове димензије. Њихов ум надомешта недостатак конкретних опасности маштом. Из те маште се онда рађа сујеверје, и конкретно, мит о звери.
Ликови у роману
Ралф представља већину, у суштини је просечан и поседује врлине али и мане. Издваја га једино то што има природан ауторитет, због чега је предодређен за вођу. Његова прва реакција на острво била је позитивна, весела, оптимистична, дечија реакција. У романима попут Балантајновог, Ралф би био типични херој. Међутим, Голдингов Ралф није тако једнодимензионалан лик, што је најупечатљивије кроз његово однос према Пигију. Ралф, који по свему има предиспозиције да буде савршен јунак, у ствари, има своје мане. Његова мрачна страна излази на видело док заједно са осталима исмева Пигија, док током лова и њега опија адреналин. Са друге стране, поседује и мудрост, када истиче важност ватре, схватајући да без ње никада неће бити спашени, ни симболично ни дословно.
Ралф се посебно истиче у поређењу са Џеком и Џековим лидерским амбицијама, међутим, поред Пигија и Сајмона, тешко да Ралфа можемо назвати херојем. Са друге стране, поред Пигијеве неспретности и Сајмонове повучености, дечак попут Ралфа- који је наочит, самоуверен и рационалан, свакако ће постати вођа.
Пиги је глас разума, он је мудрији и интелигентнији од Ралфа, али као такав, има своје слабости. Нема никакве предиспозиције вође, напротив, сви га исмевају, и трпи насиље због свог физичког изгледа. Поред тога, има нападе астме, који постају све учесталији и опаснији, како читаво друштво одбацује разум и запада у лудило. На крају, има и лош вид, због чега је додатно дискриминисан. Све указује на то да је интелект од кључне важности за друштво, али сам не може да опстане и није довољно снажан. Друштво не може да почива на чистом интелекту, али без њега ће сигурно пропасти. Из тог разлога је Пиги Ралфов најважнији ослонац.
Сајмон представља интуицију, несебичност, емпатију, интроспекцију, доброту и конекцију са природом. То су прве особине које дечаци губе, или које нису никада ни стекли, и због тога Сајмон први страда. Одсутност тих особина је знак да се крећемо у лошем смеру и губимо људскост.
Сем и Ерик, како сам поменула, представљају већину обичних, у суштини поштених људи, који су изманипулисани и који су се препустили струји живота. Џек и Роџер представљају мрачну страну људске личности која је импулсивна, дивља, свирепа, жељна моћи и слично. У складу с тим, сукоб Џека и Пигија, односно разума који представља Пиги и најдубљих ирационалних и мрачних импулса, које представља Џек, је очекиван и није се могао спречити.
Највећа грешка коју Ралф чини је покушај да подиђе Џеку. У страху од његовог утицаја, даје му моћ да управља ловцима. Било му је јасно на самом почетку да ће бити тешко супротставити се Џеку, али је потценио његову амбицију, надајући се да ће га управљање ловцима задовољити. У томе је слабост компромиса, јер чинећи уступке опасним идејама дајемо им подршку и простор да ојачају и начине све више штете.
Симболи у роману
(шкољка, наочаре ватра, лов)
На почетку, симбол реда и поретка представљала је шкољка. Она је попут круне или скиптара давала моћ ономе ко је држи, али је убрзо и она изгубила своје значење јер сви предмети имају само онолику важност колику им ми дамо. Да би се одржао ауторитет шкољке, било је потребно веровати у онога ко је држи и уложити труд и рад у очување тог крхког демократског поретка, који су на почетку засновали. Када Пиги умире носећи шкољку, знак је да су се коначно одрекли интелигенције, разума, реда и поретка.
Симбол науке представљају Пигијеве наочаре које су прво сломљене па онда и украдене. Међутим, најважнији симбол знања, слободе и спасења представља ватра. Од оне практичне: да служи као димни сигнал, као светло, заштита од дивљих животиња, за кување хране и тако даље, преко чињенице да се еволутивно откриће ватре сматра прекретницом у развоју прачовека, до симболичне, где ватра представља пламен знања, разума итд. У грчкој митологији, Прометеј је украо ватру са Олимпа и дао је људима, због чега су га богови казнили. Везали су га за камен, док му је орао кљуцао јетру, па би му током ноћи јетра поново израсла и ујутро би се мучење наставило. Зашто оваква казна само због ватре? Зато што Прометејева ватра симболише знање, технологију, науку, и то је оно што је Прометеј украо од богова и дао људима, због чега су људи напредовали и развили се, и због чега више нису били толико зависни од богова. Из тог разлога је прометејска ватра чест и општеприсутан симбол кроз историју књижевности, па тако и у овом роману заузима важно место.
Лов представља једну врсту иницијације, која прераста у ритуал за доказивање мушкости. Ова активност код дечака буди жудњу за крвопролићем, тако да, оно што је у почетку значило храну и преживљавање, постало је само по себи извор перверзног ужитка. Након Сајмонове смрти, руши се табу о убиству који постоји у модерном свету, након чега се дечаци у потпуности предају анималним инстинктима.
Ивона Радојевић у својој докторској дисертацији Деградација цивилизованог човека у романима Вилијама Голдинга каже:
Преузевши примат над модерним човеком, разум је потиснуо сваки сегмент анималног у њему и проузроковао дисбаланс у човековој природи. У таквим околностима, човек је постао отуђен и изолован, уплашен и усамљен. Тражио је заштиту од других ни не схватајући да му је потребна заштита од себе. Питање могућности истинског моралног спасења директно зависи од успостављања хармоније између цивилизације и дивљаштва.